Naravno da vlast koristi strah od eskalacije rata u Ukrajini i nuklearnu pretnju u svrhe skretanja pažnje sa nesreće na Železničkoj stanici u Novom Sadu, za zbijanje redova uplašenog naroda oko vlasti koja garantuje robne rezerve, energente, a sutra i još više atomskih skloništa, ali to što Vučić tako govori ne znači da nema pretnje od eskalacije sukoba pa i nuklearne epizode.
Za razliku od nekad kad su se ljudi tek sa izbijanjem ratova suočavali sa inovacijama industrije smrti i političkim raspletima, danas je svaka mogućnost distopije snimljena na filmu. Preporučujemo ovogodišnju seriju „Fallout“, adaptaciju popularne video-igre koja pokazuje da je nuklearni rat izbio ne zbog političke krize, naprotiv – velike sile su htele detant, već zbog industrije izgradnje atomskih skloništa koja je isprovocirala armagedon. Zbog pohlepe korporacije koja gradi atomska skloništa i klijentima obećava komforan i siguran život u njima.
Dobar deo srpskog javnog mnjenja zahvatio je nihilizam koji se ogleda u histeričnoj nadi da će Putin presuditi Zapadu nuklearkama i kompenzovati naše proćerdane devedesete godine koje su civilizacijski i mentalno unazadile Srbiju i srpstvo. I tada, nadaju se nihilisti-geostratezi, nakon razmene bombi, Rusija će biti manje kontaminirana radijacijom od Zapada, biće manje uništena, a TV emisije sa razglabanjima i hrabrenjima tog tipa emitovaće se iz nekog atomskog skloništa pa makar retko ko od srpstva mogao da ih vidi, čak ako to tehnološki nekako bude i izvodljivo. Koga briga što će tako stradati i srpska dijaspora na Zapadu. Jer u Rusiji i Kini je nemamo. Problem je što nihilističko javno mnjenje misli da će i nakon Putinovog nuklearnog poteza oni i dalje moći da idu u „Lidl“, na slave, preslave i četresnice, da će i dalje moći da kupuju palačinke sa „nutelom“ deci po Zlatiboru i Vrnjačkoj Banji, da će letovati po Halkidikiju i Sutomoru, gledati rijalitije i uživati u osveti nad trulim i pokvarenim Zapadom. Kao nesvesni špenglerovci (po mistifikovanoj studiji „Propast Zapada“ Osvalda Špenglera).
Bitna je još jedna, starija TV serija od „Fallouta“. To je „Homecoming“ – relativno uspešni pokušaj pravljenja hičkokovske atmosfere u modernim serijama. Ali, da nije bilo Džulije Roberts u glavnoj ulozi, ova serija iz 2018. bila bi samo prosečna. Prilično je poučna, i za visokorizične globalne odnose i za modalitete rešavanja srpskog nacionalnog pitanja.
Dakle, u rehabilitacionom centru „Homecoming“ terapeut Hajdi Bergman (Džulija Roberts) uz pomoć modernih metoda psihološki isceljuje veterane, a s jednim od njih ostvari i jak emocionalni transfer. On joj se otvara i priča joj o komičnoj situaciji u paklu Avganistana kad su svog ratnog druga – inače velikog ljubitelja Kameronovog filma „Titanik“ – ubedili da postoji i nastavak – „Uspon Titanika“. Vojnik je posvuda tražio da mu nabave „Uspon Titanika“, čak i u vojsci gde su mu rekli da se radi o „vrlo raritetnom filmu“.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 28. NOVEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
