Izložba Bitno je šta vaše oči vide fotografa Jake Babnika, koju će posetioci Salona MSU u Beogradu moći da vide od 29. novembra, nastavak je autorovog rada na polju ispitivanja prirode fotografskog medija i vizuelne kulture u kontekstu različitih faktora koji određuju načine individualnog percipiranja i konzumiranja slike. Između ostalog, ova izložba postavlja pitanje možemo li razumeti i interpretirati slike nezavisno od toga kako nam je pogled prilagođen, naučen i istreniran. O temama izložbe i njegovom umetničkom radu, razgovaramo sa Jakom Babnikom.
Aktuelna izložba proizilazi iz rada „Stilske vežbe“. S kojim motivom i idejom je taj rad prvobitno nastao i na koji način ga „Bitno je šta vaše oči vide“ nadograđuje?
Stilske vježbe kao literarno delo Raymonda Queneaua iz 1947. godine (srpski prevod Danilo Kiš, 1964), u kojem autor na 99 načina opisuje jedan vrlo banalnu situaciju susreta dvojice muškaraca, koje sam posmatra sa autobusa linije „S“, a nakon dva sata jednog od dvojice vidi opet negdje u gradu, su mi i u smislu naslova i beskonačne mogućnosti pokazivanja skoro pa jednog te istog istog, poslužile kao najlakše objašnjenje fotografske serije iz 2021.
U njoj sam preispitivao prirodu samog fotografskog medija i vizualne kulture u kontekstu različitih faktora koji određuju načine individulnih percepcija i konzumiranja slike. Cilj je bio stvoriti seriju fotografija koje u likovnom smislu funkcionišu, ali njihova namjera nije da išta komuniciraju. Iz tog promišljanja sam došao do formulacije, da se radi o naučenoj predvidljivosti (learned predictability).
Ali na izložbama se kao imanentno pokazalo nešto drugo. Za mene, koji znam razloge zašto sam to najprije fotografisao i onda predstavio kao mrežu i do 18 fotografija, a uz to izdao i „novine“ sa istim naslovom, koji pokušava sa različitih uglova sažeti tu naučenu predvidljivost, nije bilo dovoljno, da me ljudi ne bi pitali, gde je recimo snimljena neka od fotografija. Taj mehanizam, koji nosimo u glavama i kroz kojeg u djelu sekunde puštamo kroz filter sve što u principu jesmo, da bi od toga ispred nas dobili značenje ili bolje, smisao. Onda me je prijatelj uputio na podcast Hidden Brain i razgovor sa Jerom Cliftonom o tome kako naša uvjerenja u biti formiraju našu realnost.
Zbog mog fotografski potpuno opterećenog pogleda u prostor mi se počelo dešavati kao da stojim u fotografiji. Ispred mene je nešto, što bi se moglo klasificirati kao pejzaž, a da je to za mene sekundarno. Priznao sam sebi da sam došao do tačke kad mogu uživati u pogledu na situacije oko sebe, gdje ima malo toga, što bi se u takvim totalima moglo nazvat „ljepo“, kamoli u smislu modernizma i arhitekture. Ali to ispred mene svejedno funkcioniše. Sigurno zbog mog opterećenog pogleda i sposobnosti baratanja fotografskim medijem, a i činjenice, da su mi ti prostori dobro poznati. Pripadaju mom vizuelnom kodu, a ja njemu. Naslov se opet ponudio sam od sebe („Bitno je što vaše oči vide“) kao slogan za neku optiku u Splitu.
Naslov sugeriše da „naše oči“ treba i mogu da vide nešto što je drugačije od onog očiglednog, predmetnog na fotografiji. Da li u tom smislu dajete nekakve „sugestije“ ili ostavljate „tragove“ posmatraču u kom smeru bi možda mogao da gleda, ili su fotografije u potpunosti ostavljene slobodnoj interpretaciji? Kada slikate neki objekat – da li imate ideju šta bi posmatrač trebalo da vidi iza onog očiglednog?
Kad smo već kod očiglednog – nijedan organ sam za sebe nema mogućnost interpretiranja naše okoline, a kod fotografije bismo mogli reći da se radi o odnosu toga što „optički beleže“ naše oči i što iz tog zaključi naš mozak. I opet se nalazimo kod naučene predvidljivosti. Kroz socijalizaciju smo naučeni određenim interpretacijama određenih impulsa, koji, da pretjeram, stvaraju društvenu klimu i društveni konsenzus. Tako da „očigledno“ nije isto „očigledno“ za publiku u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, i publiku koja će deo tih fotografija vidjeti recimo na grupnoj izložbi savremene slovenačke fotografije za 15 dana nakon otvorenja u Beogradu.
Prije nekoliko godina bio sam gost panela sa hrvatskim umjetnikom Vladom Martekom, koji je tada izlagao/govorio o fotografijama iz njegovog porodičnog albuma. Razmišljao je o tome šta se desi kad imamo ispred sebe fotografije na kojima niko više ne prepoznaje nikoga. Za njega je to bila tačka kad može da tim fotografijama da „novi“ život, neopterećen znanjem ili predznanjem.
Ako išta, onda bi i sa samim motivima i njihovim produciranjem, te postavljanjem u prostor, htjeo dovesti publiku do toga, da si pokuša odgovorit na pitanje kojeg naslov izložbe namjeće. Onda je tu i „publikacija“ koja stoji na ultimativnoj polaznoj tački pogleda u prostor Salona. Koja daje puno tih odgovora i podcrtava tezu da je za percepciju primarno bitno to što jesmo, što nosimo sa sobom, kako to interpretiramo i konzumiramo. Ako smo doveli posmatrača do tačke da iskreno preispita svoju mehaničku percepciju i zaključivanje, onda smo na dobrom tragu.
“Možemo li razumeti i interpretirati slike nezavisno od toga kako nam je pogled prilagođen, naučen i istreniran”, jedno je od pitanja koje postavlja uvodni tekst izložbe. Kako se odupreti ustaljenim obrascima percepcije i da li je to uopšte moguće?
Mislim, da su obrasci percepcija puno više geografsko/istorijski određeni, nego što bi si htjeli priznat ili smo u poplavi vizualne komunikacije toga konstantno i jednako svesni. Na neki način je ova izložba eksperiment, ako je to u danim okvirima (posvećeni galerijski prostor za vizuelnu umjetnost) upošte moguće. Več ova činjenica određuje određen spektar iščitavanja.
Kad je u pitanju fotografija, onda je ova izložba u isto vreme i potpuno ontološka. Samo da krenemo od Stephena Shora i Johna Bergera. Fotografija puno toga pokazuje ali ne objasni baš mnogo. Ja bi na to dodao samo pitanje, zašto joj onda toliko verujemo?
Kustos Karić pominje i vaš angažman u oblasti komercijalne fotografije. U kakvom odnosu u vašem radu stoje umetnička i komercijalna fotografija? Da li se tada dva različita sveta prepliću, utiču jedno na drugo, i na koji način?
Impulsivan odgovor na pitanje bi bio: „Kritičkom“. Do prve i druge. Pre svega je to pitanje konteksta. Savladavanjem medija fotograf izoštri mogućnost pretvaranja ideja/namjera/arhitekture… u dvodimenzionalno. Sam aparat nema „razumjevanja“ što je ispred njega „važno“ i „nevažno“. Parametri, sa kojima fotograf barata (što je u kadru, gdje je točka oštrine, vreme okidača i činjenica, da to radimo u dvodimenzionalni pretvorbi) određuju isticanje „bitnog“.
Kod komercijalne fotografije je stvar potpuno jasna. Nema mesta za „kriva shvaćanja“. Prodajemo to što se nalazi ispred vas. Sa glicerinom poprskano hladno pivo ili do neprepoznatljivosti izretuširano lice. Ali to je tek prvi problem. Još veći je u smislu da su više-manje toga svi svesni, a svi i dalje učestvuju u transakciji ili bolje, mimikriji. Biti u potpunosti svestan svoje uloge i krivnje u tom aspektu fotografije, a istovremeno biti svestan da su jedna i druga samo deo sistema.
Jaka Babnik, foto Andrej Lamut
Na koji način će sam prostor Salona MSU odrediti postavku – kako izbor radova, tako i njihov međusobni odnos, odnosno moguću percepciju?
Sa priznanjem da je moj „pogled“ potpuno „fotografski“ opterećen, dolazi do katarze. Velika reč, ali kad stojite u nekom prostoru, kojeg trebate fotografisati, ispred osobe, koju trebate portretirati ili predmeta, kojeg trebate „prodati“, a vi imate u manje od 1/125 sekunde odgovor koje alate/tehnike/postprodukciju koristiti, da bi to „nešto“ uspješno snimili, onda dođete do tačke kad se zapitate, zašto bi uopšte to nešto još i snimili.
Na toj nekoj liniji, nikako toliko negativni koliko to možda zvuči, našao sam se u poziciji da stojim „u fotografiji“ ali sam ju svejedno snimio. To su fotografije iz serije. Onda je tu arhitektura samog Salona Muzeja savremene umetnosti u Beogradu. Ista stvar. Nema mnogo izložbenih prostora u širom regionu, koji u smislu „modernističke fotografske pretvorbe“ funkcionišu. Salon je jedan od njih.
Iz tog odnosa/neodnosa do fotografije/pogleda se stvorio narativ same izložbe. Ako sam u nekim prošlim serijama koristio jasne naslove, koji su gledaocu davali „ključ“ za iščitavanje teme, sad će u Salonu sama fotografija postati pozicija za pogled u prostor.
O čemu ćemo moći da čitamo u namenskom časopisu o fenomenu fotografije, koji pripremate za ovu izložbu – koje su centralne teme i autori koji o njima pišu?
Tema je u principu jedna te ista. Pitanje ili bolje teza, na koju smo tražili potvrdu (ili ovrgnuće) je, ako je „to tako u fotografiji“ i kroz nju percipiramo vizualno kontaminirani svet, da li je to isto/slično u drugim oblastima društva. U suštini ista tema, bez predznaka „fotografija“.
Intervju radio Nikola Marković
