Erdogan je usavršio, slikovito rečeno, „taktiku hijena“. Koristi svoju idealnu geostratešku poziciju i čeka da se njegovi rivali međusobno obračunaju, iscrpe i iskrvare u međusobnim sukobima a onda na kraju, kada su na kolenima, zada im samo završni udarac, dodajući još jedan pazl u obnavljanju turske imperije.
Turska je profitirala od američke invazije na Irak 2003. godine, beskrupulozno je pravila dilove sa tzv. Islamskom državom i podgrevala ratove džihadista sa Kurdima i Asadovim trupama u Siriji. Primorala je EU da joj plaća milijarde evra da ne bi propuštala ekonomske migrante. Pokupili su sve benefite od zbacivanja Gadafijevog režima vrativši se u Libiju kao patroni posle jednog veka od ponižavajućeg poraza od Italijana. Iskoristili su slabost Rusije na Kavkazu da otvore put Azerbejdžancima da etnički očiste Arcah od Jermena. Uhvatili su priliku da posle dva veka budu rado viđeni saveznici na severnim obalama Crnog mora. I na kraju su se nametnuli kao hegemoni u Afričkom rogu nakon višedecenijskih građanskih, etničkih i religioznih ratova lokalnih rivala.
Ankara progresivno uvećava porciju okupiranih sirijskih teritorija pod ekskluzivnom kontrolom, pitanje je samo gde će se zaustaviti, kao i kakav status će imati El Džulani i njegov HTS u Damasku. Generalno, Turska neće anektirati Siriju. Nije zainteresovana da se gleda preko nišana sa izraelskim odbrambenim snagama na Golanu. Mnogo je unosnije pretvoriti je u neokoloniju u ekonomskom smislu a u vazala u vojnom smislu budući da nema mnogo nedoumica ko će obučavati i naoružavati nove vojne formacije u Siriji.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 19. DECEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Nedeljnik 675
Tagovi
