U jednoj od najviše pošumljenih država Brazila u Amazoniji, Rondoniji, izolovana zajednica, koja nikad nije imala kontakt sa ljudskom civilizacijom, uspešno opstaje.
Snimci, napravljeni uz pomoć automatskih kamera otkrivaju način njihovog života, šta rade i da li napreduju.
SUdeći po novim proučavanjima, pripadnici naroda, koji se naziva Masako, vešti su lovci koji koriste dugačke lukove i eksperti su u zaštiti svoje zemlje od neželjenih posetilaca.
To rade uz pomoć zamki sa skrivenim drvenim šiljcima, toliko čvrstim da mogu da probiju gumu traktora, piše Gardijan.
Upravo su ti šiljci onesposobili vozilo tima Nacionalne fondacije za autohtone narode Brazila (Funai) ranije ove godine i okončali njihovu misiju na teritoriji Masako naroda.
Niko ne zna kako sami sebe nazivaju. Ime Masako dato im je prema reci koja protiče kroz njihovu oblast blizu brazilske granice s Bolivijom.
Oni su jedna od 28 potvrđenih izolovanih zajednica u Brazilu. Još 85 je prijavljeno, ali nisu potvrđene zbog složenog procesa prikupljanja dokaza i birokratskih prepreka.
PRVI POKUŠAJ USPOSTAVLJANJA KONTAKTA
Godine 1987. agenti su pokušali da uspostave prvi kontakt postavljanjem tradicionalnih darova poput alata, metalnih lonaca, pribora za jelo i ogledala duž staze.
Međutim, iste godine, stručnjaci Funai-a u Braziliji zaključili su da su bolesti i nesreće koje su usledile nakon mirnog kontakta katastrofalne za izolovane narode, zbog čega je uspostavljena trenutna politika nekontaktiranja.
Masako je tada postao prva teritorija u Brazilu koja je zaštićena isključivo za nekontaktirane populacije, čime je započet eksperiment lociranja i praćenja izolovane zajednice bez direktnog kontakta.
RAZVOJ POPULACIJE
Altair Algajer, poznat kao Alemão (Nemac, po svom poreklu), procenjuje da je početkom 1990-ih na teritoriji živelo između 100 i 120 ljudi.
Danas se procenjuje postojanje 50 porodica, svaka s četiri do pet članova, što ukazuje na ukupnu populaciju od 200 do 250 ljudi.
Mali lukovi, igračke i sićušni otisci stopala ukazuju na prisustvo dece – znak da se zajednica razvija i raste.
„Na našim najnovijim ekspedicijama i na satelitskim snimcima videli smo još novih tapirisa (koliba od slame), tako da me ne bi iznenadilo da ima 300 ljudi“, kaže Algajer.
Tokom godina, njegov tim je mapirao 174 tapirisa, fotografisao hiljade artefakata, kreirao mape staza Masako naroda i pratio njihove sezonske migracije, kako bi Funai mogao stići na lokaciju nekoliko nedelja nakon što porodice odu.
„NEMAMO POJMA KAKO ISPALJUJU STRELE“
Otkrili su da Masako spaljuju oblasti prirodne savane na početku kišne sezone, a zatim se sele tamo kada biljke počnu sveže da niču.
Lukovi i strele pronađeni u napuštenim kampovima Masako naroda dugi su preko tri metra, što ih čini jednim od najdužih ikada pronađenih u Amazoniji.
„Kako ispaljuju strele, nemamo pojma“, dodaje Algajer.
Lobanje životinja složene su na granama u postavkama koje zbunjuju stručnjake Funai-a. Mogu biti trofeji ili ponude; niko ne zna njihovo značenje za MasakoFunai/Guardian
Nove slike snimljene su na mestu gde je Funai povremeno ostavljao metalne alate, mačete i sekire.
Pokloni, koji su nekada služili da privuku ljude radi kontakta, sada se koriste kako bi se izbegao kontakt.
Ova praksa, primenjena i u drugim autohtonim teritorijama, odvraća nekontaktirane ljude od odlaska na farme ili u logorske kampove u potrazi za alatima.
KO JE VOĐA PLEMENA
Analizirajući slike, Algajer ukazuje na očiglednog vođu grupe.
„Najstariji, koji drži štap, ima šiljak ispod ruke. Štap koji drži služi kao štap za oslonac, ali se više koristi za bušenje rupa u zemlji kako bi se postavili šiljci. Ima držanje lidera, pomaže u postavljanju šiljaka i govori gde da se postave“, kaže on.
U grupi su tri muškarca između 30 i 40 godina, sa brkovima i dužom kosom, dok su ostali mlađi.
„Oni su snažni, vitalni. Ne gladuju,“ dodaje.
SAMO JEDAN ČOVEK IH JE VIDEO OD 2014.
Pre ovih slika, samo jedan Funai agent je video Masako narod. Godine 2014, Paulo Pereira da Silva (64) jedan od Algajerovih saradnika, kuvao je kafu, bilo je oko 14h, kada je čuo kucanje napolju.
„Ušao sam u kancelariju i pogledao kroz prozor sa zaštitnom mrežom, i video sam dvoje ljudi u podnožju stepenica. Zanemeo sam“, priseća se.
Goli i bez strela, dva muškarca postavljala su šiljke ispred stepenica.
„Stariji muškarac je bušio rupe štapom od drveta aroeira, a mladić je postavljao šiljke“, kaže Pereira.
Povikao je na njih. Stariji je zurio u njega, a mlađi je pobegao, ostavljajući šiljke na zemlji. Šest drugih osoba se pojavilo i postavilo trag šiljaka dug najmanje dva kilometra.
Tagovi
