Iako je bio nedeljni red vožnje, čini se, prema onoj slici koja kruži internetom i ostavlja bez daha, da je ipak svako uspeo na vreme da stigne tamo gde se uputio. A ovog nedeljnog popodneva čini se da su svi imali isto odredište. Na razglasu u crvenom, pardon, plavom autobusu gde su ljudi – i oni koji su šetali 90tih, i oni koji se tad nisu ni rodili, i studenti i srednjoškolci – stajali pripijeni jedni uz druge, ali to ovog puta nikome nije smetalo, dok su kroz prozor gledali kolonu mladih ljudi koji se penju Nemanjinom ulicom, čuo se ženski glas: „Sledeće stajalište – Trg Slavija“.
Ostavljajući za sobom kolonu praznih vozila, naš autobus, ostao je tu jer nije mogao dalje. Iako još nije bilo okruglo 16h, kada su studenti i poljoprivrednici pozvali građane našeg grada da se okupe, svi su krenuli na vreme, činilo se, da zauzmu što bolje mesto.
Slavija je bila preplavljena ljudima, a iz mase, koja se prelivala u okolne ulice, su se jasno videli već dobro poznati transparenti i natpisi. Dok su studenti Mašinskog fakulteta pod sloganom: „Mašinac protiv mašinerije“, zajedno sa Šumarskim fakultetom, zauzeli sam centar, iz Beogradske ulice studenti tehničkih fakulteta marširali su do svog odredišta.
Od samog početka blokada, studenti su u svakom svom performansu i organizaciji bili vrlo jasni. Postavili su granice i ogradili se od svega što nije njihovo i što ne žele.
I to se na ovom mirnom skupu i videlo. Po obodu kruga Slavije mogla su se videti lica i ljudi koji su svoje fakultete završila pre mnogo godina. Dok su u centru – kao nosioci, kreatori, pokretači, željni pravde, inspiracija celom društvu – bili studenti. Fontana, na kojoj su čvrsto stajali pojedinci, bila je ukrašena velikim natpisima karakterističnim i simboličnim za svaki fakultet ponaosob.
Pre samog protesta, studenti su javnosti uputili uputsvo i plan.
I baš kao što su planirali, u 16:30 časova, počela je tišina. Kako je masa bila velika i rasuta duž ulica koje su vodile od trga, oni pozicionirani u centru jednoglasno su, nekoliko minuta pre nego što su se kazaljke poklopile na spomeuto vremene, počeli da uzvikuju: „Tišina u pola pet“, kao podesetnik ostalima.
Određene gomile sa oboda mase pokušale su da miniraju ovaj plan, ali bezuspešno. Jer ih je tišina, koja je usledila, nadjačala. Bila je gromoglasna. U dogovoreno vreme svi koji su se s razlogom našli na Slaviji, svi studenti, svi koji su tu bili kao njihova podrška… ma svi, stali su i zaćutali. Podigli su visoko ruke u kojima su bili telefoni sa upaljenim svetlima, čineći najlepšu novogodišnju, uličnu rasvetu ovog decembra.
Muk koji je u tom trenutku zasijao trajao je punih 15 minuta, i remećen je jedino huktanjem vetra, saviljenjm natpisa koje je pokušavao da slomi i zvuka drona koji je leteo iznad.
A onda su se začule sve raznobojne pištaljke, sva zvona, kao i poneka šerpa, uz glasne uzvike, negodovanja, ali i podrške, stvarajući talas zvuka koji je sa svom svojom jačinom prostrujao kroz masu i sve prisutne.
Ove studente, između ostalog, čini i ona generacija koja je pre nekoliko godina, ako se setite, imala mali incident sa prijemnim ispitima za upis u srednje škole. I ovo im nije prvi put da blokiraju Slaviju. Dan pre nego što je trebalo da polažu prijemni na internetu su obelodanjena rešenja testa. U znak protesta, organizovani, došli su prvo ispred ministastva, a potom na trg, gde su zaustavili saobraćaj.
Izgleda da ova generacija stvarno zna šta radi.
Tagovi
