Evo nas na kraju 2024. godine, pre dva dana smo završili Deveti Regionalni skup o melanomu i polako svodimo utiske. Ono što je najvažnije, lečenje pacijenata obolelih od melanoma iz godine u godinu napreduje. Pre osam godina u ovo vreme, nije postojao nijedan inovativni lek za lečenje melanoma koji je pacijent u Srbiji mogao da dobije o trošku Fonda. Danas se pacijenti koji boluju od metastatskog melanoma leče sa šest od sedam inovativnih lekova za metastatski melanom.Najveća novost je da od ove kalendarske godine pacijenti koji su u trećem stadijumu melanomu mogu da se leče adjuvantnom terapijom, što je veoma dobro. Veoma je loše što istom terapijom ne mogu da se leče pacijenti koji su u drugom b i drugom c stadijumu, naročito imajući u vidu da ta terapija štedi pare Fondu, odnosno državi. Nadamo se da će uskoro i ono malo pacijenata koji boluju od uvealnog melanoma dobiti pravo na lečenje.
Kada to uporedimo sa Slovenijom, Hrvatskom, Rumunijom i Bugarskom, ne možemo da ne primetimo da blago zaostajemo, ali kada uporedimo sa Bosnom i Hercegovinom i Severnom Makedonijom, moramo da primetimo da ima i gorih od nas. Crna Gora je, da kažemo, tu negde. Najvažnije poređenje je, ipak, sa drugim bolestima u Srbiji. Uz pacijentkinje (i pacijente) koji boluju od raka dojke, naši pacijenti imaju ponajbolje uslove lečenja i mi smo na tome zaista zahvalni državi, pre svega direktorki RFZO-a, profesorki Sanji Radojević Škodrić i njenim saradnicima. Da li može bolje – može, rekao bih čak i da mora, ali čovek ponekad mora da bude zadovoljan i onim što je postignuto. Danas naši pacijenti žive duže nego ranije, neki su, poput mene, metastatski melanom preveli u hroničnu bolest, što je veliki uspeh, kvalitet života pacijenata je takođe drastično povećan, ali… Pacijenti i dalje umiru od melanoma, ok, umiru i u Nemačkoj, ali uslovi lečenja moraju da budu mnogo bolji nego što su danas. Previše je problema koji proističu iz „ljudskog faktora“, ponekad je pakao proći kroz dan na klinici da bi se obavio neophodni pregled ili primila terapija, nemamo dovoljno lekara i sestara, pa se neretko dešava da je ono malo sestara što ih imamo poprilično nadrndano, doktori logično nemaju dovoljno vremena da razgovaraju sa pacijentima što je najveći problem sa kojim se pacijenti susreću… Sve to komplikuje život pacijenata obolelih od melanoma.
Udruženje pacijenata obolelih od melanoma ovih dana je obeležilo deset godina postojanja. Mogu slobodno da kažem, bez lažne skromnosti, da smo u tih deset godina imali mnogo uspeha. Imali smo i mnogo neuspeha, razume se. Ne postoji „recept“ za uspešan rad udruženja, ali mogu da kažem da je za naš dobar rad, u meri u kojoj jeste dobar, važna saradnja sa lekarima. Mi od prvog dana imamo veliku podršku naših lekara, što je nešto što nemaju sva udruženja, nažalost. Drugi važan faktor je rad kao takav. Mora mnogo da se radi, ovaj posao ima jednu veliku manu, neće sam da se završi. Sa druge strane, ima veliku blagodat koju osetite kada nekome pomognete i to je nešto što nas motiviše i ispunjava ponosom. I na kraju, da se ne lažemo, ničega ne bi bilo bez Božije pomoći. Neko će to nazvati srećom, dozvoljavam, ali eto „dobra nas neka zvezda pratila svud“ (Đorđe Balašević).
Foto: Milena Anđela Mišić Atanacković
