Sirija, godine nulte posle diktature

„Hvala Bogu, tiranin je pobegao!“ Tokom noći između 7. i 8. decembra, ova glasina proširila se arapskim društvenim mrežama, čak i pre nego što su je sirijski zvaničnici potvrdili. Predsednik Bašar al-Asad napustio je zemlju i otišao na nepoznatu destinaciju – kasnije će se saznati da je to Moskva. Tokom nekoliko sati, oprez i skepticizam borili su se s euforijom, iako su već kružili snimci na kojima se vidi trijumfalno napredovanje vojnika Sirijske nacionalne armije (SNA) u predgrađima glavnog grada. Ova armija, zajedno sa organizacijom Hajat Tahrir al-Šam (HTŠ, Organizacija za oslobođenje Levanta), bila je ključna u svrgavanju Asada.

Neizvesnost je brzo otklonjena. Nakon dvadeset četiri i po godine nemilosrdne vladavine nad svojim protivnicima, čovek koji je nasledio svog oca Hafiza – predsednika od 1971. do 2000. – napustio je zemlju, na iznenađenje gotovo svih. Novo poglavlje turbulentne istorije Bliskog istoka upravo je otvoreno. Razumevanje brojnih uzroka pada ovog režima pomaže u predviđanju mogućih geopolitičkih posledica, u kontekstu obeleženom masovnim ubistvima i razaranjima koje su izraelske snage počinile u Gazi i Libanu, kao i porazima Hezbolaha i Hamasa. Ne treba zanemariti ni kratke sukobe balističkim projektilima između Izraela i Irana, kao ni naloge za hapšenje koje je Međunarodni krivični sud (MKS) izdao u novembru protiv premijera Benjamina Netanjahua i njegovog bivšeg ministra odbrane Joava Galanta zbog ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti u palestinskoj enklavi.

Jedan od glavnih razloga pada Asadovog režima leži u kontinuiranom urušavanju sirijskih institucija. Nakon što je ugušio narodnu pobunu iz 2011. godine krvlju, bivši predsednik nije uspeo da spreči gubitak suvereniteta svoje zemlje zbog stranih vojnih intervencija, bilo da su ih sprovodili saveznici (Rusija, Iran, Hezbolah) ili rivali, pa čak i neprijatelji (Sjedinjene Države, Turska, Izrael).

Osim toga, veliki delovi teritorije pali su pod kontrolu paradržavnih snaga – Kurda na severu, Islamske države (ISIL) na istoku i džihadističke koalicije na severozapadu (džep Idliba). Ova dezintegracija sirijske države dovela je tokom godina do raspada administrativnih i vojnih struktura. Korupcija – uključujući i za najjednostavnije radnje, poput upisa deteta u školu – kao i crno tržište koje su organizovali slabo plaćeni oficiri, prodajući opremu i gorivo, značajno su oslabili režim koji nije mogao ponuditi nikakav ujedinjujući projekat građanima, osim hipotetičkog ponovnog osvajanja cele teritorije.

U proleće 2011. godine, suočen s mirnim protestima inspirisanim revolucijama u Tunisu i Egiptu, Asad je mogao izabrati drugačiji put. Građanski rat je odneo 500.000 života i naterao 6 miliona Sirijaca na egzil. U zemlji sa 23 miliona stanovnika, bilo je i 7 miliona interno raseljenih. Govor koji je Asad održao 30. marta iste godine pred parlamentom nagovestio je nasilje i haos koji su usledili. Njegove pretnje „izgrednicima“, optužbe za stranu zaveru i poltronstvo poslanika koji su prisezali da će „žrtvovati svoju krv i dušu“ ne za svoju zemlju, već za „voljenog Bašara“, nagovestili su šta će uslediti.

Klijentelizam, pljačka javnih dobara od strane Asadovog kruga, prisvajanje imovine prognanika i raseljenih, kao i ucene i iznude od strane službenika ili pripadnika snaga bezbednosti, dodatno su potkopali režim. Suprotno uvreženom mišljenju, Asad, oslabljen zavisnošću od Rusije i Irana, morao je da se prilagođava ambicijama svoje porodice, uključujući svog mlađeg brata Mahera i rođaka s majčine strane iz bogatog klana Makluf.

Početkom 1990-ih u Siriji pod Asadovim ocem postojalo je desetak bezbednosnih službi. Trideset godina kasnije, njihov broj je dupliran. Svaka politička frakcija ili moćna ličnost ima sopstvene snage, formalne ili neformalne, koje su sposobne da kidnapuju bilo koga ili se sukobe s rivalskim strukturama zbog trivijalnih razloga. Umnožavanje proizvodnih lokacija za kaptagon, stimulativnu drogu koja je preplavila Bliski istok i Arapsko poluostrvo, samo je posledica tog haosa. Kaptagon, lako dostupan izvor ličnog bogaćenja ili nabavke oružja, postao je otrov koji je razorio koheziju sistema dugo predstavljanog kao neuništiv.

Podrška arapskih monarhija

S obzirom na potpunu dezorganizaciju snaga lojalnih režimu, zauzimanje Alepa 27. novembra od strane šačice džihadista – najviše njih trista – nije iznenađujuće. Ovo je bio uvod u prevrat čiji je drugi ključni razlog napuštanje Bašara al-Asada od strane njegovih saveznika. A ipak, režim je verovao da je prebrodio najteže stičući izvesni međunarodni kredibilitet. U maju 2023. godine, Sirija se vratila u Arapsku ligu nakon dvanaestogodišnje suspenzije.

Uz podršku zalivskih monarhija, koje je bivši predsednik pozivao da finansijski preuzmu rekonstrukciju zemlje, Asad je bio sve sigurniji u svoj položaj, posebno jer su mnoge zapadne prestonice, uključujući Rim, najavile ponovno otvaranje ambasada u Damasku. Ovaj potez imao je za cilj, između ostalog, brže pregovore o repatrijaciji sirijskih izbeglica iz Evrope. Čak je i turski predsednik Redžep (…)

PRETPLATITE SE NA LE MONDE DIPLOMATIQUE NA SRPSKOM – MESEČNA PRETPLATA 300 DINARA, ILI GODIŠNJA PRETPLATA 2.500 DINARA.

ZA PRETPLATU KLIKNITE OVDE.

ČITAJ VIŠE, ZNAJ VIŠE.