Za razliku od 1992, danas i opozicija kuburi sa prozapadnom desnicom – najdeficitarnijom robom na srpskom političkom tržištu. Koje u dovoljnim količinama nema ni na Vučićevom „keč ol“ švedskom stolu.
Toliko se priča o Dimitriju Ljotiću (uglavnom propagandno), a slabo ko pominje četnike (ravnogorce) koji su do 5. oktobra bili podrazumevajući saveznik građanske (drugosrbijanske) Srbije. Kad vidimo kako hiperobjektivno o protestima izveštavaju ruski mediji, nismo sigurni da li su opoziciji bliži „Putinovi četnici“ ili oni stari – evroatlantski, frendli – kakve je predvodio Vuk Drašković.
Miting od 13. aprila podsetio me je u momentima na zaboravljeni miting „Protiv petokrake“ koji je SPO organizovao 9. juna 1991. godine na Trgu republike u Beogradu. Nekako mi je falio govornik kao Nikola Milošević. Evo zašto: u Predsedništvu SFRJ u njegovoj terminalnoj fazi – takozvanom krnjem Predsedništvu, bila su dva Kostića – Jugoslav kao predstavnik Vojvodine i Branko kao predstavnik Crne Gore. Jugoslav nije imao nekih rečenica po kojima će ostati zapamćen, ali Branko se i danas pamti po izjavi s početka devedesetih, da „ćemo, ako baš nemamo šta da jedemo, jesti korenje“. Kostić je to rekao nakon što je Voren Zimerman, američki ambasador, zapretio ukidanjem pomoći SAD, ukoliko se ne izabere Stjepan Mesić za predsednika Predsedništva SFRJ. I onda je profesor književnosti i viđeniji opozicionar iz Liberalne stranke Nikola Milošević, na tom mitingu 9. juna, izneo na binu korenje i podigao ga pred masom koja po današnjim režimskim softverima ne bi mogla biti veća od tri hiljade duša, iako je po starim metodama brojanja na Trgu tada bilo bar petnaestak hiljada opozicionara.
Ceo tekst Zorana Panovića objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 18. aprila. Digitalno izdanje dostupno je na Novinarnici
Tagovi
