Stare veze nikako nisu za bacanje, naročito među nesvrstanim prijateljima. Bilo je dovoljno da se u Azerbejdžanu, na 18. samitu zaboravljenog pokreta, o kojem se često govori s podsmehom, kao o spoljnopolitičkoj zaostavštini Titovog doba, šef diplomatije Ivica Dačić susretne sa predsednikom Irana Hasanom Rohanijem i ministrom spoljnih poslova Muhamedom Zarifom, pa da se četvorogodišnja agonija naše državljanke Slavice Burmazović konačno završi. Njeno troje dece pre četiri godine oteo je bivši suprug Turčin, a potom pobegao u Iran. Priča je komplikovana i tužna, prepuna obrta, ali je završena na najvišem državnom nivou.
Deca nisu imala ni dokumenta ni izlazne vize, ali rekoh već, stare veze su aktivirane i klinci su konačno u Beogradu, u zagrljaju svoje majke. Nisu, naravno, Iranci u Ivici prepoznali maršala Tita, mada Dačić pred svaku kampanju mašta da stavi epolete, a i Rohani i Zarif su suviše ozbiljni igrači da bi verovali kako se Tito uselio u Ivicu. Kada bi se bavili spiritualizmom, kladili bi se da je Josip Broz, kao novi oblik života, izabrao Vučića. Iranske vođe su, jednostavno, učinile Srbiji ogromnu uslugu, kao što je i zvanični Beograd oduvek bio naklonjen interesima Teherana, ma kako na to škrgutali ovdašnji prozapadni lobisti koji su, gle apsurda, mahom bili verni Titovi pioniri koji su mahali zastavicama, dok se vraćao iz Nju Delhija, Kaira, ili neke daleke egzotične delegacije gde su ga dočekivali kao faraona mekog socijalizma.
Posle ove uspešne diplomatske akcije, Vučić bi mogao da porazmisli o tome da li je Srbiji dovoljno da ima status posmatrača u Pokretu nesvrstanih, ili da se vrati tamo gde je i pripadala, kao osnivač grupacije Trećeg sveta, ako se već smatra naslednicom Jugoslavije. Te zemlje nema 30 godina i ma kako je osporavali, blatili i podsmevali joj se, kao da njena senka još lebdi ne samo među starim, nesvrstanim partnerima, već se pričinjava i Aljbinu Kurtiju koji u „mini-Šengenu“, beogradskoj inicijativi o ekonomskom povezivanju Srbije, Albanije i Severne Makedonije, vidi novi srpski marifetluk, odnosno platformu za stvaranje velike Srbije ili četvrte Jugoslavije. To za druga Aljbina dođe na isto. Odgajan kao marksista i lenjinista, nije se setio da takvoj tvorevini nabaci i oreol nesvrstane.
CEO TEKST U ŠTAMPANOM IZDANJU NEDELJNIKA KOJI JE NA KIOSCIMA OD 31. OKTOBRA ILI NA NOVINARNICA.NET.
Tagovi
