„A Katalonci mogu da budu tas na vagi…“: Još jedni izbori u Španiji

Katalonska kriza preti da izmeša karte na španskoj političkoj pozornici tako da ni četvrti parlamentarni izbori u poslednje četiri godine ne proizvedu stabilnu većinu za formiranje vlade u Madridu. Premijer Pedro Sančez napravio je nekoliko pogrešnih procena od kojih bi najpogubnija mogla da bude potcenjivanje posledica katalonske krize i njen negativan efekat na čitavu političku pozornicu južno od Pirineja. Birači su prilično razočarani nesposobnošću vođe socijalista i lidera Podemosa Pabla Iglesijasa da naprave vladajuću koaliciju, uprkos jasnom mandatu koji su im dali izbornim rezultatom i mogli bi da ih kazne slabijom izlaznošću na birališta. S druge strane, premeštanje posmrtnih ostataka kleropopulističkog diktatora Franka preti da prouzrokuje bumerang efekat, pošto su se kaudiljovi nostalgičari najviše mobilizovali na odluku vlade.

Katalonski nacionalizam i separatizam udahnuli su novi život kleropopulistima iz Voksa i konzervativcima iz Narodne partije. Santjago Abaskal i Pablo Kasado bili su politički mrtvaci koji hodaju posle teškog poraza na izborima za Evropski parlament. Voks je prepolovio broj glasova koje je osvojio na prethodnim izborima za španski parlament, a Narodna partija je ostvarila najgori rezultat u svojoj istoriji od obnove demokratije na Iberijskom poluostrvu. Zajedno nisu dobacili do 23 odsto, dok su socijalisti sami osvojili gotovo trećinu glasova.

Sančez je prevideo prosto propagandno pravilo: kad god identitetska, verska, ideološka ili migrantska pitanja isplivaju na površinu, kleropopulistima i nacionalpopulistima podrška vrtoglavo raste. Čim se ne priča o secesijama, migrantima i islamu u javnom i medijskom prostoru, populistima podrška kopni. Katalonija i njeni separatisti su postali glavna tema španske izborne kampanje i to je loš znak za Špansku socijalističko-radničku partiju (PSOE), ali i čitavu zemlju jer je došlo do dodatne polarizacije i zaoštravanja odnosa između političkih činilaca i u samom društvu.

Kad god identitetska, verska, ideološka ili migrantska pitanja isplivaju na površinu, kleropopulistima i nacionalpopulistima podrška vrtoglavo raste. Čim se ne priča o secesijama, migrantima i islamu u javnom i medijskom prostoru, populistima podrška kopni. Katalonija i separatisti su postali glavna tema španske izborne kampanje i to je loš znak za PSOE, ali i čitavu zemlju jer je došlo do dodatne polarizacije i zaoštravanja odnosa između političkih činilaca i u samom društvu

„Nacionalizam je glad za vlašću koja se hrani samoobmanjivanjem“, jedna je od rečenica Džordža Orvela koja i danas verno oslikava aktuelnu situaciju u Kataloniji i ostatku Španije. Direktna posledica katalonskog lokalnacionalizma je razjarivanje još vulgarnijeg španskog turbo-nacionalizma zaogrnutog u nostalgiju snova o imperijalnoj Španiji kojom se vlada čvrstom rukom iz Madrida.

Najpoznatiji španski filozof 20. veka Hose Ortega i Gaset je povodom izglasavanja prvog autonomnog statuta Katalonije 1932. godine u španskom parlamentu održao čuveni govor. „Katalonski problem ne može da bude rešen, može samo da se drži pod kontrolom. To je večni problem, on je postojao pre nego što se Španija ujedinila i nastaviće da egzistira sve dok bude Španije“, rekao je Ortega i Gaset po kojem se zove najznačajnija novinarska nagrada koju svake godine dodeljuje „El Pais“.

Prošao je gotovo čitav vek od Orteginog nastupa i uprkos nepobitnom napretku španskog društva u svim domenima, njegova dijagnoza katalonskog problema je i dalje surovo validna.

Španija je najstarija postojeća država u Evropi. U više-manje aktuelnim granicama je od vremena kada su na engleskom dvoru još uvek govorili francuski, Nemačka i Italija su bile književne a ne političke kategorije, a francuski monarsi nisu mogli da odu daleko od Pariza a da ne stignu do granica svoje kraljevine. Postoje narodi koji nemaju svoju državu kao i oni koji imaju više od jedne, ali postoje i države koje nemaju naciju, kao Španija. Kao što je u nama svet video Jugoslovene, nemajući pojma o postojanju Srba, Crnogoraca, Hrvata, Slovenaca, Makedonaca, Bošnjaka, tako danas većina ne zna da se iza Španaca kriju različite nacije. Španski ustav iz 1978. godine priznaje četiri etničke grupe kojima su zagarantovane jezičke autonomije: Kastiljani, Galicijci, Katalani i Baski. Njima treba dodati i druge etničke grupe, poput Aragonaca.

Ne postoji jedna Španija, ima ih više i svaka ima svoju zastavu: monarhistička, republikanska, Frankova, baskijska, katalonska. Španija ima i himnu, ali bez reči jer od uspostavljanja demokratskog režima nisu uspeli da se dogovore oko reči koje bi svima bile potaman: od Andaluzije, preko Kastilje i Aragona, do Galicije, Asturije, Baskije i Katalonije.

U momentu kada se premijer Sančez odlučio za nove izbore, njegovo okruženje ga je uveravalo da bi za lidera socijalista bilo najbolje da presuda katalonskim separatistima bude doneta dok je vlada u tehničkom mandatu. Oni su bili u pravu da bi za vladu socijalista i Podemosa bilo izuzetno teško, gotovo nemoguće da koherentno i jedinstveno smire katalonsku krizu. Međutim, oni nisu predvideli da bi presude mogle da proizvedu masovne i dugotrajne proteste u Barseloni.

Kao što je u nama svet video Jugoslovene, nemajući pojma o postojanju Srba, Crnogoraca, Hrvata, Slovenaca, Makedonaca, Bošnjaka, tako danas većina ne zna da se iza Španaca kriju različite nacije. Španski ustav iz 1978. godine priznaje četiri etničke grupe kojima su zagarantovane jezičke autonomije: Kastiljani, Galicijci, Katalani i Baski. Njima treba dodati i druge etničke grupe, poput Aragonaca

Katalonija je duboko podeljena, pored bučnih separatista nalazi se jednako velika grupa protivnika secesije. Takav odnos snaga su registrovali i izbori za katalonski Generalitat. Ironija sudbine je da je Katalonija postala najbogatiji deo Španije tokom Frankove vladavine. Cena ekonomskog buma je bio masovni dolazak radne snage iz Andaluzije i drugih krajeva Španije tokom šezdesetih godina prošlog veka. U Kataloniji raste već treća generacija građana koji baštine oba identiteta: španski i katalonski.

Obrazovni sistem je u ekskluzivnoj nadležnosti Katalonije i u poslednjih 40 godina je odškolovana serija naraštaja na friziranim nacionalnim mitovima uz nametanje katalonskog jezika i potiranje španskog, odnosno kastiljanskog, kao da je hendikep a ne velika prednost odrastati u dvojezičnoj sredini, pogotovo ako je drugi jezik jedan od najkorišćenijih na planeti.

Katalonski separatisti šire bajku da je Katalonija oduvek bila nezavisna i autonomna, a u suštini je od ženidbe Fernanda od Aragone Izabelom od Kastilje usidrena u Španiju. Bizarnost secesionista se ogleda u izboru dana za nacionalni praznik Katalonije: poraz Habzburgovaca od Burbona 1714. godine u borbi za španski tron. Kao da bi istorija Barselone i Španije bila mnogo drugačija da su u Madridu vladali Habzburgovci a ne Burboni. Baš kao što bacaju dim u oči svojim biračima da bi Katalonija ostala u EU i da bi Barselona nastavila da igra u „Primeri“ i Ligi šampiona.

Katalonija uživa široku autonomiju kakvu je teško pronaći u Evropi i na svetu. Zahvaljujući hibridnom proporcionalnom izbornom sistemu, katalonske partije su često bile jezičak na vagi u Kortesu i u idealnoj poziciji da od nacionalnih vlada izvlače benefite za Kataloniju u zamenu za spoljnu podršku vladajućoj partiji. Upravo zahvaljujući katalonskim strankama koje nisu želele da pružaju dalje spoljnu podršku Sančezovoj vladi, Španija je primorana da drugi put u ovoj godini izlazi na parlamentarne izbore.

U međuvremenu je došlo do strateškog mimoilaženja između katalonskih separatističkih stranaka i fantomskih organizacija koje upravljaju protestima u Barseloni, poput tzv. „Demokratskog cunamija“. Republikanska levica Katalonije (ECR) i Zajedno za Kataloniju (JxCAT) već su duže vreme u klinču. ECR je umerenija i zalaže se za pragmatičnu borbu za što veću autonomiju i u krajnjoj instanci nezavisnost Katalonije. JxCAT zagovara oštru politiku i ne isključuje upotrebu jednostranih akcija, poput proglašenja nezavisnosti. U tu borbu za vlast u Barseloni, umešali su se novi igrači, kao što je „Demokratski cunami“, horizontalna organizacija koja koristi društvene mreže za sprovođenje svojih akcija. „Demokratskom cunamiju“ je svoje lice i glas pozajmio Pep Gvardiola.

Porediti današnju Španiju sa Frankovom, ili sa Kinom i Rusijom da bi se opravdale separatističke aspiracije nije samo jeftina propaganda, to je uvreda za sve borce za slobodu u Španskom građanskom ratu i milione ljudi koji se već čitav vek bore protiv raznih diktatora koji se smenjuju u Kremlju i Džongnanhaju

Paradoksalno je da „Demokratski cunami“ optužuje Španiju da postaje puzeća diktatura, da je tamnica naroda, da je država koja ne poštuje ljudska prava, demokratiju, slobodu mišljenja i okupljanja koristeći klasične totalitarne propagandističke metode i dezinformacije koje smo gledali kroz čitav 20. vek. Porediti današnju Španiju sa Frankovom, ili sa Kinom i Rusijom da bi se opravdale separatističke aspiracije nije samo jeftina propaganda, to je uvreda za sve borce za slobodu u Španskom građanskom ratu i milione ljudi koji se već čitav vek bore protiv raznih diktatora koji se smenjuju u Kremlju i Džongnanhaju.

PSOE neće ponoviti rezultat sa izbora za Evropski parlament i neće preći prag od 30 odsto glasova, ali će ostati najjača stranka u parlamentu a Sančez će dobiti mandat od kralja Felipea VI da formira vladu. Međutim, katalonska kriza je promenila odnos snaga između partije centra, desnice i desnog centra, premeštajući dobar deo glasova od umerene, liberalne i evropske partije „Ciudadanos“ (Građani) ka konzervativcima i kleropopulistima. Istini za volju, i Sančez je predstavljajući se kao glas razuma i umerenosti u burnim vremenima – osim unutrašnjeg pitanja Katalonije, tu je i Bregzit i sve bliža i izvesnija recesija na globalnom nivou – pozicionirao sebe mnogo bliže centru nego što je to bio slučaj u prolećnoj izbornoj kampanji. U takvoj konstelaciji, Sančez neće imati drugog izbora nego da ponovo sedne za sto sa Podemosom koji se drži relativno dobro i pored raskola iz kojeg je nastala nova stranka „Mas Pais“. Nova stranka koju predvode dojučerašnji najbliži saborci Pabla Iglesijasa umerenija je i mnogo raspoloženija da napravi koaliciju sa socijalistima nego Podemos.

Eksponencijalni rast podrške Santjagu Abaskalu i njegovim kleropopulistima iz Voksa direktna je posledica secesionističkih težnji katalonskih separatista. To su dva ekstrema koji hrane jedan drugog. Prema poslednjim istraživanjima javnog mnjenja Voks je postao treća politička snaga u zemlji pretekavši Podemos i Građane. Stranka Alberta Rivere biće, po svoj prilici, najveći gubitnik na predstojećem izjašnjavanju građana.

Španija je najstarija postojeća država u Evropi. U više-manje aktuelnim granicama je od vremena kada su na engleskom dvoru još uvek govorili francuski, Nemačka i Italija su bile književne a ne političke kategorije, a francuski monarsi nisu mogli da odu daleko od Pariza a da ne stignu do granica svoje kraljevine

Iza mladog lidera španskih narodnjaka Pabla Kasada stoji Hose Marija Aznar. Bivši španski premijer praktično koristi mladog Kasada kao svog avatara u pohodu na povratak u Monklou. Narodnjaci su se vratili stabilno iznad 20 odsto podrške u biračkom telu i nije isključeno da se pozicioniraju između 23 i 25 odsto osvojenih glasova, što bi značilo da bi u parlamentu sa 350 mesta mogli da imaju preko 100 poslanika. Osim katalonskog pitanja i karte nacionalizma, nešto manje banalnog i vulgarnog od Abaskalovog, Kasado igra na kartu tzv. Plana za Španiju koji predviđa dve osnovne stvari: smanjivanje poreskog pritiska na fizička i pravna lica i stvaranje tzv. birokratskog auto-puta koji predviđa da preduzetnici u roku od pet dana moraju da dobiju sve odgovore i dozvole od državne administracije.

Veliki uticaj na rezultat izbora će imati izlaznost. Na prethodnim izborima se na biralištima pojavilo 75 odsto građana sa pravom glasa. Za PSOE je to idealan procenat. Niža izlaznost bi direktno uticala na slabiji rezultat Podemosa i donekle socijalista. Znatno veća izlaznost, više od 80 odsto, značila bi da je na birališta izašla tzv. „Espana vacia“ (prazna Španija) koja je antiglobalistička i izrazito nacionalistička, što bi išlo u prilog Voksu i donekle narodnjacima.

U svakom slučaju, projekcije ne daju ni koaliciji PSOE – Podemos – Mas Pais a ni savezu desnog centra Narodnjaci – Građani – Voks većinu od 176 poslanika za formiranje vlade. Jezičak na vagi će ponovo biti regionalne i lokalne partije iz Katalonije i Baskije, imajući u vidu da je Španija podeljena na 50 izbornih jedinica u kojima se glasa po proporcionalnom sistemu što omogućava ukorenjenim partijama na terenu da uđu u parlament iako nemaju nacionalnu dimenziju.