Bivši predsednik Perua Alan Garsija preminuo je u sredu uveče u bolnici od posledica ranjavanja nakon što je sebi pištoljem pucao u glavu u trenutku hapšenja. On je optužen da je primio mito od brazilske kompanije „Odebreht“. U novembru 2018. u Nedeljniku je objavljen tekst nobelovca Marija Vargasa Ljose o ovom slučaju.
Bivši predsednik Perua Alan Garsija, pritisnut pravosuđem zbog tobožnjih malverzacija i mita koje je primao tokom svog drugog mandata, povodom izgradnje metroa u Limi, odlučio je da traži azil u urugvajskoj ambasadi tvrdeći da je predmet „političke hajke“. Taj izgovor je jednostavno groteskan budući da u Peruu danas nema ni jednog jedinog političkog zatvorenika i niko nije progonjen zbog svojih ideja ili stranačke pripadnosti; štaviše, verovatno nikada ranije nije postojala tolika sloboda izražavanja i štampe kakva danas postoji u toj zemlji.
Međutim, drugu stranu medalje predstavljaju poslednja četiri premijera koji su predmet sudske istrage zbog navodnih pljački i pravosuđe istražuje njihove slučajeve, uz naređenje da im oduzmu ili zaplene imovinu i da ih spreče da pobegnu. S druge strane, bivši diktator Alberto Fuhimori, osuđen na dvadeset pet godina zatvora zbog svojih zločina, zbrinut je na intenzivnoj nezi u klinici Sentenario u Limi, i ukoliko mrdne odatle vratiće se u zatvor odakle ga je izvuklo nepotrebno pomilovanje bivšeg predsednika Pedra Pabla Kučinskog. A i taj je, uz naređenje o zapleni, predmet sudske istrage zbog pranja novca, baš kao i bivši predsednik Oljanta Umala, koji je, zajedno sa svojom ženom Nadin, proveo deset meseci u pritvoru. Još jedan bivši predsednik, Alehandro Toledo, pobegao je u Sjedinjene Američke Države kada se otkrilo da je dobio oko dvadeset miliona dolara mita od Odebrehta, i sada je u toku sudski postupak izručenja, koje zahteva peruanska vlada.
Ova zbirka predsednika osumnjičenih za korupciju – a sebe osuđujem što sam ih zastupao i glasao za njih verujući da su čestiti – bila bi opravdanje za najcrnji pesimizam kada je reč o javnom životu moje zemlje. Pa ipak, nakon što sam proveo osam dana u Peruu, vraćam se vedar i optimističan, sa osećanjem da se prvi put u našoj republikanskoj istoriji odvija efikasna i hrabra kampanja sudija i tužilaca, koji istinski žele da kazne nepoštene mandatare i funkcionere, jer su iskoristili svoj položaj da počine zločine i da se obogate. Premda u ta četiri slučaja zasada postoji samo pretpostavka krivice, činjenice koje ukazuju na nju, naročito u slučaju Toleda i Garsije, toliko su očigledne da je veoma teško poverovati u njihovu nevinost.
Kao ni u većem delu Latinske Amerike, peruansko pravosuđe ne slovi za nepotkupljivu i mudru instituciju zaduženu da se stara o poštovanju zakona i kažnjavanju zločinaca; takođe nije kadro da, svojim prosečnim platama, privuče najsposobnije pravnike. Naprotiv, peruansko pravosuđe imalo je lošu reputaciju i smatralo se da većina sudija nema adekvatnu obuku i veštine neophodne da bi se delila pravda i zaslužilo poverenje građana. Međutim, već neko vreme u peruanskom pravosuđu odvija se tiha revolucija, budući da se pod njegovim okriljem pojavilo pregršt čestitih i sposobnih sudija i tužilaca koji su, izlažući se najvećem riziku i uz podršku javnog mnjenja, uspeli da isprave tu sliku, sučelivši se s moćnicima – političkim, društvenim i ekonomskim – u kampanji koja je obodrila duh i probudila nadu velike većine Peruanaca.
Korupcija je danas u Latinskoj Americi najveći neprijatelj demokratije: izjeda je iznutra, demorališe građanstvo i seje nepoverenje prema institucijama koje, po svoj prilici, nisu ništa drugo do čarobni ključ koji malverzacije, zločine i nameštaljke pretvara u legitimne postupke. To što se proteklih godina dešavalo u Brazilu bio je nagoveštaj šta bi moglo da se dogodi na celom kontinentu. Korupcija se raširila po svim ćoškovima brazilskog društva, podjednako kompromitujući preduzetnike, funkcionere, političare i obične ljude, uspostavivši svojevrsno paralelno društvo, sklono najgorim ilegalnim i nemoralnim poslovima, u kojima su zakoni posvuda sistematski kršeni, i to u sprezi sa moćnicima. Protiv takvog stanja stvari podigao se narod, predvođen grupom sudija koji su, u skladu sa zakonom, počeli da istražuju i kažnjavaju, a potom i da šalju iza rešetaka one koji su se, zbog svoje ekonomske i političke moći, smatrali nedodirljivima.
Jedan od primera je svemoćna kompanija Odebreht, koja je potkupila barem tuce latinoameričkih vlada da bi došla do multimilionskih ugovora za javne radove – bez njenih čuvenih „nagrada za osuđene“ četvorica bivših peruanskih premijera bili bi za tren oka oslobođeni – koja se takoreći pretvorila u simbol svih tih nemoralnih procesa. Upravo to objašnjava fenomen Žaira Bolsonara. Pedeset pet miliona Brazilaca nisu preko noći postali fašisti već je ogromna većina Brazilaca, sita korupcije koja je zagadila vazduh njihove zemlje, odlučila da glasa za to što su verovali da predstavlja najekstremniju i najradikalniju suprotnost onoga što se zvalo „demokratijom“, a zapravo je bilo, jednostavno rečeno, sveopšta kriminalokratija. Šta će se sada desiti s novom vladom tog abrakadabra kaudilja? Nadam se da će barem dvojica njegovih ministara, sudija Moro i liberalni ekonomista Gedes, smanjiti korupciju i delovati u skladu sa zakonom tako da joj ne otvore ponovo vrata.
Bila bi sramota da Urugvaj odobri azil Alanu Garsiji, koji nije pod istragom zbog svojih političkih ideja i postupaka već zbog uobičajenih prekršaja, kao što su primanje mita od strane kompanije koja se tokom njegove vlade nadmetala za multimilionske ugovore za javne radove. Bilo bi to kao da odaju priznanje i smatraju žrtvom nekoga ko je očigledno – ukoliko je istina to za šta je optužen – doprineo skrnavljenju i degradaciji demokratije za koju se ta južnoamerička zemlja s pravom može pohvaliti da ju je održala tokom većeg dela svoje istorije.
Pravo na azil je, bez sumnje, najpoštovanija institucija na tom prilično nedemokratskom kontinentu kakav je bila Latinska Amerika, prilika za beg od diktatura i njihovih terorističkih akcija kojim žele da ućutkaju kritike, da utišaju disonantne glasove i da likvidiraju disidente. U Peruu dobro poznajemo tu vrstu autoritativnih i brutalnih režima koji su dobrim delom naše istorije sejali krvoproliće, bol i nepravdu. Međutim, upravo zato što smo svesni toga, nije pravedno ni prihvatljivo da danas kada, za razliku od prethodne tradicije, živimo u vremenu političke slobode i poštovanja zakona, Urugvaj dodeli status političkog prognanika lideru koji je pod istragom pravde zbog optužbe da je lopov.
Peruanske sudije i tužioci koji su se odvažili da napadnu korupciju otelovljenu u četvorici poslednjih premijera imaju podršku javnog mnjenja kakvu pravosuđe nije imalo nikada u našoj istoriji. Oni nastoje da pretvore peruansku stvarnost u nešto slično onom što je pre mnogo godina Urugvaj predstavljao u Latinskoj Americi: nepatvorenu demokratiju bez lopova.
Madrid, novembra 2018.
Prevela sa španskog Bojana Kovačević Petrović
Tagovi
