Kada sam imao osam godina, napisao sam svoje prvo pismo poznatoj ličnosti – Roaldu Dalu za “Deni, prvak sveta”. Napisao sam na koverti “Roald Dal, Engleska” i dodao još nekoliko poštanskih markica. Nikada nisam dobio odgovor.
Godinama kasnije saznao sam da je Dal antisemita. “Postoji osobina u karakteru Jevreja koja izaziva animozitet, možda jedna vrsta nedostatka velikodušnosti prema onima koji nisu Jevreji”, rekao je 1983. i dodao da ih “čak ni smrdljivac poput Hitlera nije odabrao bez razloga”.
To jeste stav vredan prezira. Ali ne bih nikada prognao Dalove knjige – možda najbolju dečju literaturu u Engleskoj – sa svojih polica. Ljudi sa predrasudama i dalje mogu da budu dobri pisci.
Ljudi koji svoje ukuse ograničavaju na pisce čija moralna i politička ubeđenja odobravaju skoro garantovano i nemaju nikakvog ukusa.
To je nešto što treba razmotriti povodom haosa koji je dočekao ovogodišnju Nobelovu nagradu za književnost koja je 10. oktobra dodeljena austrijskom piscu i dramaturgu Peteru Handkeu…
*Ceo tekst kolumne Breta Stivensa čitajte u novom Njujork tajmsu na srpskom.
Ovog četvrtka svi čitaoci Nedeljnika na poklon dobijaju jubilarni 50. broj Njujork tajmsa na srpskom jeziku
Tagovi
