Sve se od Miodraga Bulatovića moglo očekivati osim da umre kao komunista, ili makar socijalista. Po Ninovu nagradu za roman „Ljudi s četiri prsta“, 1975. došao je iz izgnanstva. Nikada više nije dobio nijedno priznanje. I nekako je zauvek ostao nepoželjan. Oni koji su ga voleli, govorili su da je rušio sam sebe, a on da je pad radio na njemu. Izgledalo je da je voleo Miloševića, kao i većina srpskih pisaca. Kada je 1991. izabran za poslanika SPS-a, pomislili smo da mu je neobuzdana fantastika pomutila razum i talenat.
U novom Nedeljniku o čuvenom Buletu pisala je Duška Jovanić.
„Fantazmagorija o jednom od najpoznatijih pisaca moderne srpske književnosti i, posle Andrića, najprevođenijem, koga su strani kritičari stavljali u vrstu sa Bokačom, Rableom i Servantesom, počela je početkom pedesetih prošlog veka. Već tada se moglo videti da je Miodrag Bulatović literarni genije mračnih demonskih sila, bludni sin, dionizijski raspusnog i poetički baroknog talenta, zbog čega će lako zaraditi priznanje da je lirska zver.
Iako tada još nije bio Bule, kretao se kao apostol neke nove vere, ili pripadnik neke tajne sekte, žut i neuhranjen, u engleskom vojničkom šinjelu, duboko izlizanih potpetica i povišenog tona kazivanja. Prozirne, malo klempave uši i falusna organizacija izduženog, povijenog nosa nasađenog na izbuljene oči. Uzan grudni koš i stopala koja se široko zabacuju u stranu, na način dustabanlija. Da li je nešto bilo ispod tog šinjela? Neki su tvrdili — pidžama. Drugi — ništa. Samo bledožuta koža prilagođena boji mantila, sraslog sa izgladnelim telom…“
Ceo tekst iz serijala Duške Jovanić „Pisci u sećanjima“ objavljen je u novom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 14. novembra
Digitalno izdanje dostupno je na Novinarnici
Svi čitaoci Nedeljnika na poklon dobijaju 50. broj Njujork tajmsa na srpskom jeziku