Holandski vozovi prevezli su oko 107.000 Jevreja u nacističke logore. Zašto mašinovođe nisu odbijale poslušnost?

AMSTERDAM – Uloga koju su nemačke pruge odigrale u nacističkoj mašineriji genocida za vreme Drugog svetskog rata odavno je poznata. Holanđani, međutim, sada počinju da osvešćuju ulogu koju je u Holokaustu odigrala njihova nacionalna železnica.

Prema istoričaru Dejvidu Barnouvu, većina holandskog naroda smatrala je ratnu ulogu svoje železnice Nederlandse Spoorwegen, ili N.S., herojskom. U septembru 1944. godine, holandska vlada u egzilu u Londonu naredila je radnicima železnice da štrajkuju, što su i učinili – štrajkovali su skoro osam meseci do kraja rata.

Štrajk je usledio nakon što je preko holandske nacionalne železnice deportovano oko 107.000 Jevreja koji su živeli u Holandiji – od ukupno 140.000 ljudi koji su se 1941. izjasnili kao Jevreji – u koncentracione logore. Preživelo je samo njih 5.100. To je opštepoznato u Holandiji, kao i priča o Adolfu Ajhmanu, oficiru visokog ranga u nacističkoj Nemačkoj koji je koordinisao planom za deportaciju i genocid. On je ponudio holandsku železnicu za transport Jevreja: “Njome transport teče tako glatko da je zadovoljstvo posmatrati to.”

Novo istraživanje objavljeno u jednoj holandskoj knjizi koja je izdata u septembru, međutim, ukazuje da je holandskom železnicom transportovano više ljudi nego što se mislilo.

Istraživači su otkrili da je ukupno 112 vozova otputovalo iz Holandije u devet nacističkih logora u zemljama poput Nemačke, Austrije i Poljske u periodu između juna 1942. i avgusta 1944. Svaki od vozova koji je napustio glavnu tranzitnu tačku Vesterbork prevozio je u proseku oko hiljadu ljudi, dok se u nekim vozovima nalazilo i po nekoliko hiljada. Holandska nacionalna železnica ispostavila je Nemcima račun ekvivalentan iznosu od današnjih tri miliona evra, prilagođen inflaciji, za korišćenje vozova, prema navodima Dirka Muldera, jednog od autora knjige.

Nemci su plaćali sitne iznose osobama koje su lično transportovale ljude iz Amsterdama do tranzitnog kampa i još dodatnih nekoliko centi osobama koje su obavljale prevoz do holandsko-nemačke granice.

Tu su konduktera i vozača iz Holandije menjali Nemci, navodi Barnouv, tako da je još uvek nejasno koliko su Holanđani zaposleni u železnici zapravo znali šta će se dogoditi njihovim putnicima.

Gur Venendal, jedan od autora, nema dileme po ovom pitanju.

“Kasnije u ratu, zaposleni u železnici tačno su znali šta se događalo”, naveo je. “Ne znam da li su i ranije bili svesni toga. Možda nisu želeli da znaju.”

Holandska nacionalna železnica 2005. godine priznala je da je sarađivala sa nacističkim okupatorima i izvinila se zbog svoje uloge u ratu, a krajem prošle godine saopštila je da će alocirati oko 50 miliona evra kao kompenzaciju preživelima i njihovim porodicama.

Rodžer van Bokster, izvršni direktor železnice, naveo je da novac predstavlja gest dobre volje, ali da je činjenica da je on “tek mali flaster na velikoj rani”.

Venendal navodi da istraživači nisu pronašli dokaze da su zvaničnici, upravnici i zaposleni u železnici u to vreme pokušali da izvedu ikakvu sabotažu.

“Tu je jedan inženjer, mašinovođa, koji odbija da upravlja vozom u kojem se nalaze Jevreji”, objašnjava. “On jednostavno biva zamenjen drugim mašinovođom i suspenduje se s dužnosti. To je sve: jedan jedini čovek. Ostali su obavljali svoju dužnost i upravljali vozovima.”

Ovaj tekst objavljen je u jubilarnom, 50. broju Njujork tajmsa na srpskom jeziku, koji se dobija na poklon uz svaki primerak aktuelnog Nedeljnika