Kad su Bajaga i Instruktori svirali u Kijevu pred 18 hiljada ljudi za dan: „Nemoj da se ložiš, kad su kupovali karte nisu znali da li je to za basket, vaterpolo ili koncert…“

Svojevremeno je kružila „urbana legenda“ da je „Tamara“, pesma „Bajage i instruktora“ nije priča o momku koji čeka Ruskinju na moskovskom minusu, već o tipu koji čeka dilera.

Momčilo Bajagić Bajaga se u jednom ranijem intervjuu za Nedeljnik slatko nasmejao kada je to čuo.

„Ne, ne, ne, ha-ha-ha! To nema veze“, rekao je i ispriča detalje čuvene turneje po nekadašnjem Sovejtskom Savezu i pesmama sa „ruskom tematikom“.

„Kad sam pisao ‘Tamaru’, ja nisam pre toga uopšte bio u Rusiji. To je bila totalna mašta, pa sam napravio nekoliko kardinalnih grešaka. Spomenuo sam da čekam ispred Teatra Boljšoj i reku Nevu, a ona je u Sankt Peterburgu.

‘Ruski voz’ sam napisao tokom boravka u SSSR-u. U gradu Gomelju, u kome smo nastupili godinu dana nakon tragedije u Černobilju, a koncert je bio osamdeset kilometara odatle. Pričali su nam kako je to bilo. Niko im nije javio za katastrofu u nuklearnoj centrali. Imali su paradu, pa su posle šest dana počeli da peru fasade i neko im je rekao da je votka dobra za radijaciju. Žika je doneo muziku i pola litra votke, a ja sam napisao tekst.

Svirali smo celu Rusiju, Ukrajinu, pa Belorusiju, Litvaniju, Moldaviju; i na Krimu smo svirali. Mislim da smo mi jedini ukapirali da ima jedna ista stvar u Rusiji i Americi, a to je miris sredstva za mazanje podova. I taj fazon da dođeš na aerodrom, a ono u Rusiji, što kaže Duško Kovačević, avioni lete ko komarci. Sa svih strana dolaze ljudi i ulaze ko u autobus. Mi idemo iz Minska u Sankt Peterburg a pored nas sedi baba sa dve žive ćurke.

Svirali smo u Kijevu tri koncerta dnevno. To je 18.000 ljudi dnevno, a niko nije čuo za nas tamo. Pitam u čemu je fora, kako su uspeli da prodaju sve karte kad za nas niko nije čuo. Kaže taj momak iz organizacije: ‘Nemoj da se ložiš, oni kad su kupovali karte nisu znali da li kupuju za basket, vaterpolo ili koncert.’ Oni kupe karte za nešto pa šta upadne.

Mi krenemo prvu pesmu kad izađe jedna devojka sa cvećem, pa druga devojka sa cvećem, pa treća… Puna bina ruža. Mi završimo koncert u pet, pa imamo onaj od sedam i na kraju od devet. Ova baba što je prodavala ruže pita nas da li može da uzme natrag ruže, i mi joj naravno damo. I ona im opet prodaje ruže koje je već prodala. Pitam babu na kraju: ‘Zašto nam donose ruže?’, a ona kaže: ‘Ne nose one ruže zbog vas.’ U SSSR-u je važilo pravilo da svi sede na koncertima i niko ne sme da ustane. Ali lepe mlade devojke se srede i hoće da ih ljudi vide. A jedini način da ih ljudi vide je da kupe cvet i odnesu ga na binu“, ispričao je Bajaga.