Da se razumemo, ljudi s razlogom zaziru od onih koji akumuliraju ogromnu moć. Tako je u Srbiji, tako je u Boliviji, a tako je bilo i u staroj Grčkoj, gde je, pet vekova pre Hrista, izmišljen ostracizam. Građani su jednom godišnje imali pravo da na komadiću keramike, ostrakonu, napišu ime onog koji po njima predstavlja najveću pretnju demokratiji. Zlosrećni pobednik ovog načina glasanja morao bi da napusti drevnu Atinu i da se u nju ne vraća najmanje deset godina.
Zašto bi bilo ko u Srbiji, a kamoli nosioci levih ideja, pravdao odvratno desničarsko nasilje bilo gde, pa makar i u najdaljim delovima planete?
Naravno da se ideja brzo izvitoperila, pa je i dobri Perikle manipulisao ovom metodom kako bi iz političkog života odstranjivao one koji su predstavljali manju pretnju demokratiji, a veću njegovoj političkoj hegemoniji. Proterani su i pobednik Maratonske bitke, Temistokle, tobož zbog korupcije, kao i Aristid Pravedni, a prvi izgnanici bili su iz redova „izdajnika“. Ta je imenica korišćena u ovom našem, modernom ključu, i odnosila se na ljude koji, primera radi, nisu imali stomaka za rat sa Persijom, u ono vreme moćnom otprilike kao danas NATO. To su bili prvi „neprijatelji demokratije“.
CEO TEKST KOLUMNE LJILJANE SMAJLOVIĆ ČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 21. NOVEMBRA, ILI U DIGITALNOM IZDANJU DOSTUPNOM NA NOVINARNICA.NET
