To su njegovi đaci. Njegova deca: Profesor Slavoljub Stojadinović iz Velike Plane je skromni heroj koji nam je trebao (čak i ako to ne umemo da prepoznamo)

Učionica puna đaka i zabezeknut profesor za katedrom. Pred njima stoji muškarac unezverenog pogleda, sa automatskom puškom i torbom punom eksploziva. Na vrata ulazi profesor fizičkog i smireno postavlja pitanje naoružanom licu ko je i zbog čega je tu. Nemušti odgovori. Šaranje vrhom cevi po učionici, nervoza.

Samo jedan trenutak i puška usmerena ka gore. Profesor dotrčava i jednom rukom hvata kundak, a drugom cev puške. Uzvikuje učenicima i kolegi da napuste učionicu, a onda kreće guranje, obaranje i posle nekoliko desetina sekundi napadač biva neutralisan.

Nakon toga bi trebalo da usledi špica, a posle špice banket u čast hrabrosti i ljudskosti, svečani govor o pojedincu koji je spasao tuđe živote žrtvujući svoj.

Bila bi ova scena i odlična dopuna nove sezone serije o Džeku Rajanu, bivšem marincu koji je otkrio brojne malverzacije i žrtvovao često svoju poziciju i status kako bi zaštitio nedužne, kako bi doprineo zajedničkoj stvari – boljem društvu.

Sve bi se to idealno uklopilo i nedostajala bi samo dobra muzička podloga za još jednu priču o istinskom narodnom heroju, koju ekranizuje Netflix.

Jedini „problem“ je to što se scena sa početka teksta zaista dogodila. I nije se dogodila u Americi, nego kod Velike Plane.

I za sad nema banketa, govora o hrabrosti i ljudskosti.

Samo jedna izjava glavnog aktera i sporadični aplauz.

Profesor fizičkog Slavoljub Stojadinović nije reagovao instinktivno, znao je šta radi i savršeno smiren krenuo goloruk na cev. Na automatsku pušku i sedam rezervnih okvira, na čoveka sa ludilom u očima i lošim namerama na pameti. Ali zar je postojala druga opcija za Stojadinovića? To su njegovi đaci. Njegova deca. To je njegov kolega. A kada neko krene na nešto tvoje, tu svaki strah nestaje. Ili bi tako trebalo da bude.

Nema ništa srpskije od toga, u najčistijem smislu. Direktno protiv sile koja iz bilo kog razloga preti. Najpreciznija definicija patriotizma, rekli bi Amerikanci.

Nema, zapravo, ništa ljudskije od toga. Najčistija definicija herojstva.

I način na koji Stojadinović o svom činu govori – kao dok objašnjava kako se preskače kozlić – pokazuje ono što se ponekad zaboravlja.

Heroj je ona središnja tačka između dobrote i ludosti. Heroj je iznad populizma i kada nisu uključene kamere on zna vrednost svog života u zamenu za tuđe. Na kraju, čak i ako nikada ne dođe u situaciju da iskaže svoje herojstvo, ako nikada ne zablista, to je sasvim u redu jer heroj nije trenutna uloga, ili posao, to je ono što jesi.

Idealno-tipski heroj u Americi svi odreda pomalo podsećaju na Džeka Rajana i svi žive u kalupu koji je svojim perom ucrtao neko poput Toma Klensija. U Srbiji je priča o herojima slična i dok tražimo filmske, romantične povezanosti i govorimo o tome da živimo u vremenu bez heroja, svako malo neko ustane za pravu stvar.

Na jednu ili više cevi. Da zaštiti porodicu ili odeljenje. Da pomogne unesrećenom i kada niko za to pojma nema.

Teško da će o Slavoljubu Stojadinoviću biti snimljen film ili više sezona serije. Nećemo znati ni detalje iz njegovog detinjstva, da li mu je automobil pregazio psa kada je bio klinac, ili je neko mlatretirao njegovog najboljeg drugara u odeljenju. Nećemo znati ni naučiti kako se razvija taj nivo empatije i u kojoj pretkomori ljudskog srca leži najveća hrabrost.

Pitanje je i da li će se svečani prijem ikada dogoditi. Ne zbog Stojadinovića, njemu to nije ni potrebno. Nego zbog nas, svih ostalih. Zbog svakog ko bi na trenutak razmilio pre nego što preuzme rizik.

Postoji drugačiji herojski kalup izgleda.

Nije potrebno biti deo specijalnih jedinica, otkrivati najveće svetske misterije, nije ponekad potrebno ni uhvatiti se u koštac sa naoružanim napadačem.

Heroji postaju oni koji prepoznaju heroje.

A učenici Srednje ekonomsko-ugostiteljske škole „Vuk Karadžić“, imali su jedinstvenu priliku da na delu prepoznaju jednog pravog.