„Kada 45 godina marginalizujete takvu temu, sve vam se vrati kao bumerang“: Zbog čega se Srbija loše odnosi prema mestima stradanja

Slučaj otvaranja obdaništa za decu na mestu nekadašnjeg logora na Starom sajmištu podigao je javnost na noge. Robert Sabadoš, predsednik Saveza jevrejskih opština Srbije, govoreći o slučaju „obdanište“, koji, rekao je najznačajniju stvar: do problema ne bi dolazilo kada bi Staro sajmište postalo memorijalni spomenik.

„Staro sajmište treba da bude posvećeno sećanju, da bude uređeno i da dobije status spomenika – memorijala. Ima samo jedan mali spomenik na obali gde postavljamo vence svake godine u januaru. Otvaranje vrtića je svakako neprimereno, ali tamo su i mnogo skandaloznije stvari“, rekao je on. Da li je svejedno ako je tu teretana ili restoran ili možda banka ili bilo koja druga kancelarija?

Izgradnja memorijalnog centra planira se već, neko kaže, decenijama. Kako objasniti višedecenijski odnos i, shvatimo, nemar, prema mestima stradanja? Je li društvo, ili tadašnja vlast, mislila da je vreme za zaborav, i da se zla neće povampiriti ako ga ignorišemo?

„Zločini počinjeni tokom Drugog svetskog rata nikada nisu prikrivani jer su bili suviše veliki za tako nešto ali jeste postojao narativ, jedini zvanični, o tome kako se govorilo o zločinima. Zbog toga naš vodeći stručnjak za Jasenovac, Jovan Mirković, kaže da je Jugoslavija gajila tabu pristup takvim temama, u skladu sa politikom ‘bratstva i jedinstva’ kada je reč o otporu okupaciji i kolaboraciji“, kaže za Nedeljnik istoričar Stefan Radojković, sekretar Odbora za Jasenovac SAS SPC i saradnik Muzeja žrtava genocida.

„Zato, s jedne strane imamo vrlo apstraktna objašnjenja ko se borio protiv koga i ko je stradao od koga – pogledajte bilo koji spomenik iz tog doba i šta piše na njemu (na Cvetu Bogdana Bogdanovića u Jasenovcu stoje stihovi iz poeme Ivana Gorana Kovačića ‘Jama’ ali tu nećete naći podatke ko je stradao, zašto je stradao i od koga je stradao, a još manje ćete saznati od izložbene postavke u muzejskom delu Spomen-područja Jasenovac).“

Radojković kaže da smo, s druge strane, imali maniju podizanja spomenika, kao najjeftinije i najbrže „rešenje“ obeležavanja mesta stradanja i sećanja na stradale, kao substitut za ozbiljno institucionalno – što implicira dugotrajno, skupo, naučno – bavljenje temom stradanja tokom WWII na prostoru Jugoslavije. „Pojedine institucije su mogle da se bave stradanjima na lokalu, kao i pojedinci-entuzijasti, ili prema ad hoc potrebama SFRJ rukovodstva (Savezni zavod za statistiku, Banjički muzej, SP Jasenovac itd.), ali da bi se shvatila i istražila razmera stradanja u celoj Jugoslaviji i kako se to uklapa u širi kontekst stradanja u Evropi bila je potrebna krovna organizacija koja nikada nije osnovana. Da ne spominjem da bi takva istraživanja ozbiljno dovela u pitanje „bratstvo i jedinstvo“ naroda i narodnosti Jugoslavije kao i njihov odnos prema okupaciji.“

On dodaje da je takva politika nekadašnje zemlje ostavila posledice koje živimo danas. Na pitanje zbog čega j odnos prema mestima stradanja kod nas tako loš, Radojković kaže: „Nažalost, 45 godina institucionalnog marginalizovanja tih tema se vratilo kao bumerang osamdesetih i devedesetih godina kada su tim temama počeli da se bave svi sem istoričara – pisci, novinari, pesnici. Naravno, njihovo diletantsko izučavanje ovih tema, očekivano, dovelo je do toga da je javnost usvojila njihova tumačenja koja su daleko od naučnih. Lako shvatljiva, površna, i puna „novih senzacionalnih otkrića“ takva tumačenja su bila, razumljivo, vrlo popularna.“

Paralelno sa zvaničnim narativom o „bratstvu i jedinstvu“ naroda SFRJ, postojalo je i usmeno predanje među preživelima i potomcima stradalih, ali su i ona, iako iskrena u svom bolu, bila daleko od istorijski utemeljenih naučnih istina o stradanju pojedinih naroda tokom WWII (pre svega, Srba, Jevreja i Roma). Tako da su ona predstavljala plodno tle za „nova i senzacionalna otkrića“ novinara i pisaca. Npr, jedan list je, po ko zna koji put pustio u javnost „do sada neviđene“ slike zločina nad Srbima od strane ustaša. Problem je u tome što one nisu nove i poznate su odavno, kako nama istoričarima, tako i široj javnosti koja, po svojoj prirodi, nema institucionalno pamćenje.“

Radojković dodaje da, iako je osnovan Muzej žrtava genocida tokom ’90ih – institucija koja je trebala da ispravi nedostatak postojanje jedne takve instuticije tokom SFRJ – odmah je marginalizovan i korišćen prema potrebi, dakle ‘ad hoc’, radi razračunavanja sa Hrvatskom i sticanje jeftinih političkih poena, kaže on.

„Primer je da Muzej nikada od države nije dobio izložbeni prostor iako ga je država osnovala i u naslovu mu stoji odrednica „muzej“. Da ne govorim o činjenici da je tek dr Veljko Đurić Mišina postao prvi direktor ove institucije koja je do sada – skoro 25 godina – imala direktore isključivo u v.d. stanju.“

Ceo tekst o Starom sajmištu i drugim mestima koja smo zaboravili i čijim se žrtvama nismo odužili čitajte u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 18. aprila. Digitalno izdanje dostupno je na Novinarnici