Susret Džordana Pitersona i Slavoja Žižeka nazvan je, pre nego što je do njega došlo, „debatom veka“, a ova polemika bila je toliko intrigantna da se čak i u Beogradu organizovano pratila uživo, kao da je reč o nekoj fudbalskoj utakmici.
Piterson i Žižek, piše Gardijan, predstavljaju osnovnu činjenicu intelektualnog života u 21. veku: definišu nas naši neprijatelji.
Piterson je poznat po svom odbijanju da se povinuje političkoj korektnosti i preziru prema politikama identiteta, dok Žižeka definiše prezir koji gaji prema postmodernoj teoriji.
Pitersonove uvodne reči su bile razočaravajuće čak i za njegove verne pristalice u publici – nejasno i površno čitanje Komunističkog manifesta. Njegovi komentari su bili da su „skoro sve ideje u manifestu pogrešne“, ali i da se „đavolu mora platiti ceh“.
Govorio je stvari poput: „Marks je mislio da je proleterijat dobar, a buržoazija zla“, a onda je izneo tvrdnju da hijerahija među ljudima nije određena stepenom moći zato što bi to bio previše nestabilan sistem. Novinar Gardijana navodi da je bilo očigledno da je Piterson došao nepripremljen, te da je, pošto je publika negodovala, njegovo izlaganje predstavljalo samoodbranu.
Žižek se osvrnuo na to da njega samog uglavnom napadaju levi liberali i da se nada se „okreću u grobu, čak i ako su još uvek živi“. On je takođe skakao sa jedne teme na drugu bez ikakvog smisla i reda, od Trampa i Sandersa, preko Dostojevskog i migrantske krize, do nacističke estetike. On je takođe iskoristio priliku da kritikuje političku korektnost koju je opisao kao svet impotencije koji maskira poraz.
Najveće iznenađenje je, piše Gardijan, bila činjenica koliko njih dvojica imaju zajedničkog.
Jedan mrzi komunizam, drugi isto mrzi komunizam, ali smatra da kapitalizam sadrži suštinske kontradiktornosti. Prvi se slaže sa tim da kapitalizam sadrži suštinske kontradiktornosti. I to je praktično bilo to. Obojica žele istu stvar: regulisani kapitalizam, što je zapravo ono što svaka razumna osoba želi.
Njihova debata bila je jedna od najuljudnijih ove godine.
Njih dvojica nisu dali odgovore na stvarne probleme sa kojima se ovaj svet suočava: uspon Kine kao kapitalističke države u kojoj nema demokratije.
Raspredali su o tome ko je neprijatelj, Žižek je pitao Pitersona na šta je mislio kada je govorio o kulturološkim marksistima kada postmoderni mislioci poput Fukoa uopšte nisu bili marksisti, a Piterson je izneo kratku istoriju francuskih teoretičara koji su u šezdesete preneli kategorije poput klasne i grupne opresije.
Za sve su okrivili „akademsku levicu“, a ispostavilo se da obojica sebe smatraju žrtvama kulture viktimizacije.
Tagovi
Ne šalim se!
Komunizam je naivno pokušao da preuzme višemilenijsku ulogu religije misleći da će moći da jednom ideologijom otkoni međureligijske sukobe, ali i da otkloni zavist, osvetu i ostale destruktivne pojave u društvu.
kum11
Jedini nacin da komunizam uspe iako je superiornije drustvo nego prljavi kapitalizam je da svest ljudi bude na nivou anti korupcije.Sve dok se to ne desi taj sistem nikada nece uspeti!
Ostap Bender
Nije Marks "ništa mislo"... on je opisivao funkcionisanje kapital. sistema i eksploataciju. Odnod rada i kapitala, a greška je bila jer je smatrao da će do revolucije doći kar rad. klada postane toliko svesna i jaka da promeni društvene odnose. Fesilo se suprotno i to je uslovilo nasilje i "diktaturu proletarijata", tj. partije veštih komunista ili ako hoćete organizovanih, plaćenih i ubačenih avanturista. Dalle Oktobarska rev. se dogodila u pogrešno vreme, na pogrešnom mestu i od pogrešnih ljudi. Marks je bio genija, a što su njegovo učenje, teorijske postavke i opservacije zloupotrebljene radi geopolitičke i neke druge pragme... e to je druga priča. I to veoma duga...
Ostap Bender
Mislim da religija ništa nije smetala Marksovom učenju... Komunistima da. Ne mislim da je komunizam ideologija... on je jednostavno bio pogrešna praksa. Inače suština Marksovog učenja, njegovo "vjeruju" bila je borba protiv eksploatacije bogatih... Protiv "pelena u gaćama radničke klade", da budem konkretan u vremenu i prostoru...
Alija
Nit su definisali socijalizam ni srecu ni religiju.Socijalizam je po Branku Horvatu pravda I ekonomska sloboda I nagradivanje prema radu.Knjizi se kao zdravstvo skolstvo I pemziono preko drzave uz sve oblike svojine private drustvene do drzavne.Sreca je nuz proizvod kvalitetno zivota.Religija je najvise stanje duha iz te formule.Merka mehre sutra presaltat na socijalizam da oce.
Nemanja
Dva rijaliti (kvazi) intelektualaca. Ko hoće nešto na da sazna, o svetu u kome živimo, o problemima sa kojima se suočavamo, o realnim i mogućim rešenjima za iste ali bez demagogije, šarene laže, velikih reči koje zapravo ništa ne znače i bez uvijanja u neku utopijsku foliju neka čita Čomskog.