Polovina vas koji čitate ovaj tekst verovatno se – da parafraziramo onu izanđalu nikoljdansku poštapalicu – nalazi na putu između dva slavska gostovanja, a druga polovina je, u tom slučaju, na putu do obližnjeg dragstora po još pića kog je usled lošeg planiranja prerano ponestalo iz špajza.
Apsurdno je, možda, što narod koji, eto, dva veka bezuspešno pokušava da izađe na more toliko slavi zaštitnika moreplovaca, ili to što sa ovakvom ekonomijom – da oprosti premijer – slavi zaštitnika trgovaca, i ne baš sjajnu statistiku po broju obrazovanih, mastera i doktora – da oproste predsednik i razni ministri – ali toliko slavi zaštitnika studenata.
Zašto je toliko razvijen kult Svetog Nikole među Srbima; da li zbog toga što je to slava koju su slavili Obrenovići, prva ozbiljna vladarska porodica u modernoj istoriji – a narod ko narod, kad mora da bira, biraće da ide uz vlast – ili zbog toga što je najviše crkava posvećeno njemu, ili zato što se 6. decembar po julijanskom kalendaru poklopio sa nekom staroslovenskom svetkovinom.
Sa renesansom pravoslavlja u Srba, s početka devedesetih, kada je Titovu sliku u osnovnim školama zamenila slika Svetog Save, učitelji i učiteljice su dobili još jednu rubriku u dnevniku – da se upiše slava svakog učenika, na koju ima pravo da ne dođe u školu. A znate kakva su deca, kada ne bi bilo zapisano, slavilo bi to svaku drugu slavu. Jedan dan izostanka iz škole ruši sve barijere, pa su slave upisivali i oni izrazito ateistički odgojeni. I lagalo se tada u ime Svetog Nikole naveliko. Većina je, naime, iako za Svetog Nikolu nisu čuli do Barija 1991, govorila kako je njihova familija oduvek slavila 19. decembra. Po principu: „Nisam budala da idem u školu, kad pola razreda ostaje kod kuće.“ I tako je Sveti Nikola, taj skromni maloazijski čudak, postao „naš“ svetac…
Ceo tekst u knjizi „Stvari koje Srbi vole“
Uz svaki primerak novog Nedeljnika, koji je na kioscima od četvrtka 19. decembra, čitaoci na poklon dobijaju knjigu „Stvari koje Srbi vole“, kao i Mond diplomatik na srpskom jeziku
Tagovi
