Ma kakvo bilo, sećanje lako može doneti nevolju. Proveli ste deset minuta na intervjuu za posao, a onda se setite nezgode iz prošlosti: kako ste prosuli kafu, neuspeli pokušaj duhovitosti. Dvoje ljudi stupaju u brižnu ljubavnu vezu, a zatim počinju da naviru sećanja o prethodnom partneru koji je bio nasilan.
Zašto takvi događaji ne mogu da se utope u druga sećanja? Scene, zvuci i osećaji ostavljaju dublji neurološki trag ukoliko su praćeni snažnim emocionalnim odgovorom; to nam pomaže da u budućnosti izbegnemo određena iskustva. Sećanje služi da zaštiti, da usmerava ponašanje u budućnosti.
Ali i zaboravljanje može da štiti. Većina ljudi uspeva da pronađe način da zakopa, ili makar preoblikuje, većinu ružnih sećanja. Može li se taj proces nekako ubrzati ili optimizovati?
Možda. Novo istraživanje pokazuje da se neke stvari mogu ciljano zaboraviti, iako je to kontraintuitivno.
Zaboravljanje se dugo posmatralo kao pasivni proces nazadovanja, ali i kao neprijatelj učenja. Ispostavlja se, međutim, da je zaboravljanje dinamička sposobnost od krucijalne važnosti za povratak sećanja, mentalnu stabilnost i održavanje osećaja identiteta. To je zato što je pamćenje dinamički proces. Na biohemijskom nivou, sećanja se ne izvlače sa polica kao posložene video-kasete, već ih mozak rekonstruiše.
„Kada se prisećamo nečega, taj proces prisećanja aktivira biohemijski proces koji reorganizuje uskladišteno sećanje“, kaže Andre Fenton, neurolog sa Njujorškog univerziteta.
Ovaj proces na duže staze može poboljšati tačnost sećanja. Aktiviranje sećanja čini ga u isto vreme krhkijim i ranjivijim na promene. Tu dolazi namerno zaboravljanje. Ne radi se o brisanju sećanja, već menjanju: postepeno revidiranje i preusmeravanje sećanja, uz mogućnost da se centralni događaj zamagli, izbledi. Namerno zaboraviti znači sećati se drugačije, sa svrhom. Naučnici i terapeuti smatraju da je namerno zaboravljanje sposobnost koja se može uvežbati i ojačati.
U novom istraživanju tima koji je predvodila Trejsi Veng, doktorantkinja psihologije na Univerzitetu u Teksasu, u Ostinu, 24 ispitanika sedela su u mašini za snimanje mozga dok su radila test memorije.
Eksperiment je podrazumevao da svaki subjekat prouči oko 200 slika, prikaze lica i scena, da lica identifikuje kao muška ili ženka, a da za scene utvrdi da li se odnose na unutrašnji prostor ili spoljašnji.
Svaka slika pojavljivala se na nekoliko sekundi, a zatim nestajala. Ispitanici su dobili zadatak da se sete slike ili je zaborave. Nakon nekoliko sekundi, pojavila bi se naredna slika.
Skener mozga fokusirao se na aktivnost u slepoočnom moždanom režnju i senzornom korteksu, oblastima koje se aktiviraju kada se osoba usredsredi na jednostavne slike poput onih koje su date ispitanicima.
Kada su ispitanici završili sa pregledanjem slika, napravili su malu pauzu, a zatim im je dat test. Dobili su novi set slika – sačinjen od onih koje su već videli i potpuno novih – sa zadatkom da odrede koliko su sigurni da su već videli slike. Dobro su prošli: prisetili su se između 50 i 60 odsto slika za koje im je rečeno da pokušaju da ih upamte, a uspešno su zaboravili oko 40 odsto slika koje su pokušavali da izbrišu iz sećanja.
Kada je moždana aktivnost ispitanika, kao mera mentalne pažnje, bila naročito visoka ili niska, uglavnom se poklapala sa neuspelim pokušajem da se određena slika zaboravi. Koncentracija i trud da se neželjeno sećanje zaboravi nisu mu pomogli.
Da bi se sećanje zadržalo, a zatim izbledelo, potrebna je optimalna količina mentalne pažnje, ni previsoka, ni preniska. Morate da, makar malo, zapamtite, da biste zaboravili.
“Ovo ukazuje na potpuno nov način uspešnog zaboravljanja”, zaključili su autori istraživanja. “Da bi se sećanje zaboravilo, njegova mentalna reprezentacija treba da se podstakne kako bi pokrenula slabljenje sećanja.”
Lili Sahakijan, profesorka psihologije na Univerzitetu u Ilinoisu koja nije učestvovala u istraživanju, kaže: “Ideja da sećanja moraju da ojačaju pre nego što oslabe je iznenađujuća, zato što nije u skladu sa našim pretpostavkama o tome na koji način sećanje funkcioniše. Ali radi se o veoma ubedljivom otkriću, tako da nastavljamo da radimo na tome.”
Ovaj uvid u mehanizme pamćenja nadovezuje se na sve veći broj dokaza koji se kose sa linearnim modelom zaboravljanja koji podrazumeva da manje mentalne pažnje znači manje pamćenja. Taj model, kako se čini, važi za pojedine vrste sećanja; odlučno ignorisanje je centralno u strategiji zaboravljanja poznatoj kao potiskivanje.
Druge strategije nisu striktno linearne, te zahtevaju aktiviranje sećanja.
Jedna od strategija je supstitucija: namerno povezivanje neželjenih sećanja sa drugim mislima pomaže da se neželjeni sadržaj kasnije povrati u drugačijem obliku. Neko ponižavajuće sećanje, na primer, moglo bi da bude oslabljeno tako što bismo se manje fokusirali na osećaj stida, a više na prijatelje koji su nam kasnije pružili podršku.
Naučnici još uvek nisu utvrdili koje su strategije najadekvatnije za određene vrste neželjenih sećanja. Dalji razvitak i bolje razumevanje ovog fenomena bilo bi dar za terapeute koji rade sa ljudima koji imaju sećanja na traumu, stid ili zanemarivanje.
Takva sećanja ne blede; ona ostaju tu, bilo kao živopisne slike, ili u podsvesti, ili kao delimično svesni izvori tuge i očajanja. Zadatak terapeuta je da svog pacijenta sprovede kroz ova sećanja na takav način da se njihova žaoka umekša, umesto da se osećanje intenzivira – što je često rizičan i bolan proces.
Džerod Luis-Pikok sa Univerziteta u Teksasu, koautor istraživanja, kaže da njegova laboratorija planira da korišćenjem neurološke povratne sprege u realnom vremenu navede ljude u mentalno stanje koje novo istraživanje predviđa: ni previše, ni premalo mentalne pažnje, kako bi mogli da barataju svojim sećanjima. “Nadamo se da će moći da kažu sebi ‘misli više’ ili ‘misli manje’ kako bi došli do tačke u kojoj će moći da zaborave”, kaže Pikok.
© 2019 The New York Times
Tagovi
