Ako je novi predsednik Hrvatske Zoran Milanović na prvu loptu besan jer protivnički HDZ želi da u Beograd pošalje za ambasadora Hidu Biščevića pre nego što Zoki preuzme funkciju, ljutnja će ga brzo proći, ako dobro porazmisli. Ako je Hido tako verno služio Tita, uzdisao nežno za Kardeljom, a potom postao zaljubljen u Franju Tuđmana, ostavši pritom smrtno ozbiljan, hvatajući potom novu putanju eurofila, dok je sve vreme negovao svoj „Gručo Marks“ brk, zašto onda ne bi otpevao i pokoju odu radosti Zokiju?
Nešto slično pomislio je i Franjo Tuđman, dok je čitao mladog Hidu, preletevši preko njegovog komentara u „Vjesniku“ preko cele velike druge stranice o knjizi eseja o nesvrstanosti koje su potpisali ondašnji korifeji, Edvard Kardelj i Miloš Minić.
Mora da je Tuđman, hodajući s cegerom po Zagrebu i sanjajući kako u budućnosti na sebe navlači groteskni generalski mundir tvorca neovisne Hrvatske, razmišljao kako će morati da nabavi jednog takvog kad jednog dana dođe na vlast. Lako je naći uvlake koje ti laskaju na prvu, bez uvijanja, ali kada se to čini s visine, teoretskim naklapanjima i kerefekama koje ne znače ništa, osim mlaćenja prazne slame mladog redaktora „Vjesnika“, sa žbunjem iznad usana i pozom Sokrata, taj basnoslovno plaća…
Ceo tekst kolumne Aleksandra Apostolovskog čitajte u novom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 23. januara.
Digitalno izdanje dostupno je na Novinarnici.
Sve čitaoce očekuje veliki poklon: četvrta knjiga iz edicije „Senke nad Balkanom“, o princu Đorđu Karađorđeviću.
Tu je i novi broj Mond diplomatika na srpskom jeziku.
Tagovi
