Problem 2024, kako se u žargonu naziva tranzicija vlasti koja bi morala da se dogodi najkasnije do 2024. godine, kada ističe drugi uzastopni a četvrti sveukupno predsednički mandat Vladimiru Putinu, isplivao je na površinu voljom samog ruskog predsednika. Da Putin nema nameru da ode u penziju bilo je svima jasno. Dilema je bila, a i dalje jeste, kako će biti sprovedena tranzicija vlasti od Putina ka Putinu, ili figuri koja bi bila neka vrsta političkog avatara jedinog lidera koji je vladao Rusijom u ovom veku. Indikativno je da je Putin pričao o svima i svemu, sem o tome gde i kako vidi sebe u Rusiji posle 2024.
Predsednik Rusije kao da ima nameru da od svoje zemlje napravi laičku verziju režima ajatolaha u Iranu. Putin ne želi više da bude biran, on bi da određuje koga će građani Ruske Federacije da biraju, kao što to radi iranski vrhovni vođa Hamnej. Ne mogu „vrhovne vođe“ da budu podložne reizborima, oni se biraju jednom za ceo život. Problem je što Rusija nije pravoslavna džamahirija a ni Putinu nije stalo da bude patrijarh
Jednostavniji put je bio da imitira Josifa Džugašvilija Staljina i Deng Sjaopinga, dvojicu komunističkih lidera koji su imali ideju da su reformatori, vizionari i „očevi nacije“ i pored svojih prethodnika Lenjina i Mao Cedunga.
Malo ljudi zna da je Staljin, do Drugog svetskog rata, tačnije do maja 1941. godine, bio „samo“ generalni sekretar Komunističke partije, dok je Deng Sjaoping u svojoj karijeri bio predsednik samo dva savetodavna tela na papiru, nije bio čak ni generalni sekretar kineske Komunističke partije.
Staljin i Deng bazirali su svoju vlast na kontroli sovjetske i kineske komunističke partije, Putin kontroliše Jedinstvenu Rusiju, ali su rezultati na poslednjim izborima i popularnost partije takvi da su primorali Putina da promeni plan.
Tekst Željka Pantelića o Vladimiru Vladimiroviču Putinu u celosti možete pročitati u aktuelnom broju Nedeljnika, uz koji kao poklon dobijate četvrtu knjigu iz edicije „Senke nad Balkanom“ o nesuđenom kralju, Đorđu Karađorđeviću.
Tagovi
Лидија
Ови који су Јелцина сматрали великим демократом су забринути за демократију у Путиновој Русији. Они би, наравно, да прошире демократију коју су донели Авганистану, Ираку, Либији и Сирији и на Русију али проблем је нуклеарно наоружање.
pc
Ništa nemam za dodati!!!