Miljenko Jergović: „U divljim balkanskim provincijama nije jasna razlika između Notr Dama i njhovih crkava, džamija i vijećnica…“

Bog mi je svedok: nisam religiozan. Ali čim je planula Bogorodičina crkva u Parizu, poverovao sam da se radi o samospaljivanju i da je ta slavna građevina, koja na neki način i nije građevina, nego je jelo mašte Viktora Igoa, koji ju je četrdesetak godina po revolucionarnoj 1789, kada je bila oskrnavljena, napuštena i prezrena, nanovo oživeo, postupila kao Jan Palah, e ne bi li pomahnitalom svetu pokazala kamo ga vodi njegova mahnitost, piše Miljenko Jergović o požaru u katedrali Notr Dam Parizu.

On je u kolumni za Jutarnji list napisao i da „ne treba verovati da su crkve isto što i ljudi“.

„Ne treba verovati ni da u ovome postoji Božja primisao, dovoljno je voditi se zdravim razumom i osećajima – što onda znači i moralnim kodeksom, pa ostati osupnut tačnošću, istinitošću, proroštvom ovoga požara. Ona se samospalila da one koji će plakati nad njom podseti na to da nisu plakali nad Bagdadom, Vavilonom, Palmirom, Alepom, nisu ni zadrhtali nad statuama Bude u Bamijanu… A nije tu stradavala baština Drugih, kao što se obično želi reći, nego baština iste ove civilizacije kojoj pripada Notr Dam.

Jergović navodi da svest o kulturnom identitetu i civilizacijskoj pripadnosti, kao i svest o materijalnoj i nematerijalnoj tradiciji, nasleđivanju istorije, nastaju u postrevolucionarnoj Francuskoj i Evropi devetnaestog veka.

„Tek od tada stara građevina biva simbolički važnija od nove građevine, stara crkva od nove crkve. Do naših vremena stare su građevine rušene da bi bile izgrađene nove. No, srećom, vreme je sporije prolazilo nego danas, izgradnja crkve trajala je nekoliko desetina godina, ili čitav vek, pa se nije prečesto rušilo da bi se sagradilo novo“, navodi on.

Jergović piše i kako se Bogorodičina crkva u Parizu posle revolucije pretvorila u gradsko ruglo i u sablast.

„Iz te je atmosfere i poteklo nadahnuće za ‘Zvonara Bogorodičine crkve’, roman kojim je, a da mu to i nije bila namera, spasio drevnu građevinu, pruživši joj novi smisao i duhovni sadržaj. Knjiga je objavljena 1831, u sledećih sto godina je prevedena na sve evropske jezike, postavši ne samo jedan od temeljnih romana naše književne imaginacije, nego i važna kulturno-identitetska tačka evropske civilizacije“, piše Jergović.

Igo je bio republikanac, racionalista i žestoki protivnik Rimokatoličke crkve, premda se rodio kao katolik, piše Jergović.

„On je bio taj sekularista čijem bi delovanju, ako već ne mogu muslimanima, katolički fundamentalisti, luđaci i fašisti danas pripisali paljevinu crkve Notr Dam. Ne samo da je sekularista nije zapalio, nego ju je i spasao. Pravoslavni fundamentalisti, prostaci i fašisti iz prvoga našeg susedstva paljevinu proglašavaju Božjom kaznom, jer je u Notr Damu lani unesena zastava Republike Kosovo. Oni će se rugati suzama nad pariskom crkvom, jer se, biva, nije plakalo nad kosovskim crkvama i manastirima. Slične su reakcije i iz onoga drugog, muslimanskog komšiluka. Tamo Notr Dam upoređuju sa sarajevskom Vijećnicom i s brojnim bosanskim džamijama, nad kojima Evropa, kao, nije plakala, te se, naravno, zaboravlja da su obnovu i te Vijećnice najvećim delom finansirali Evropska unija te vlade Austrije i Španije. Pridomeće se, naravno, i što ta Francuska radi po muslimanskom istoku, i kakvi su njeni gresi u stradanju bliskoistočnih spomenika kulture“, piše Jergović.

Jergović misli i da nad Bogorodičinom crkvom ne luduju ovih dana samo „odurni balkanski nacionalisti i klerofašisti svih lokalnih vera i denominacija“, nego i „nedotupavni bezvernički svijet, koji će se zgražavati nad obećanim stotinama miliona evra i dolara za obnovu crkve Notr Dam“.

„A kažu oni, toliko je gladnih u svetu. I još kenjkaju kako je svaki ljudski život vredniji od spaljene građevine. Od verske demagogije, koja i ovaj put bazdi na zločin i na klanje drugih i drukčijih, gora je bezvernička demagogija, koja je u stanju da celokupno svetsko kulturno nasleđe pošalje u bezdan zbog kifle za gladnog u Africi – koju, naravno, neće kupiti i poslati u Afriku, nego je spominje samo da bi se usprotivila ideji o zajedničkom nasleđu, kulturnom dobru, civilizaciji.

Ono što je zajedničko verničko-nacionalističkoj i bezverničkoj ordiji po divljim balkanskim provincijama jest da ni jednim ni drugim nije jasno, niti im može biti jasno, da između crkve Notr Dam i svega ili gotovo svega materijalnog što postoji u njihovim malenim zemljama postoji suštinska razlika: njihove crkve, džamije i većnice, njihovi samostani i manastiri, uglavnom su samo njihovi, i jedva da su od ikakvog značaja za neki širi kulturni i civilizacijski kontekst, dok je Notr Dam amblematska i simbolična tačka Evrope i sveta“, piše Jergović.

Likovanje nad tom vatrom, svejedno likuje li se u ime vere ili u ime slobode od vere, nesumnjiv je znak povratka u divljaštvo, piše on.

„No, i to divljaštvo ima više lica i obličja. Recimo, liberalni kapitalizam je, uz nacionalizam, kleronacionalizam i agresivno bezverništvo, jedno od lica tog divljaštva. Crkvu Notr Dam, čini se, nisu zapalili ni muslimani, ni radikalni sekularisti, ali što god da je prouzrokovalo vatru, čini se da je potpaljena načelima liberalnog kapitalizma, te danas vladajuće brige za bogate i za njihovu dobrobit, a protiv kulture, duhovnosti, za koje bi trebalo odvojiti novce iz državne blagajne. To što drvena konstrukcija iz trinaestog veka nije bila zaštićena od požara, može značiti samo da za njenu zaštitu nije bilo interesa. A interesa nije bilo zato što nije bilo novca.

Ako crkvu Notr Dam gledamo kao isključivo versku ustanovu – kao što bi to želeli katolički fundamentalisti i militanti koji bi da njenu paljevinu pripišu muslimanima i sekularistima – tada nema druge nego da se kaže kako su škrtost prebogate Katoličke crkve i Vatikana doveli do požara u Notr Damu. Ako, pak, još čitamo Viktora Igoa, imamo pojma o istoriji Evrope i osećamo stanovitu lokalnu i globalnu kulturnu i civilizacijsku pripadnost, pa ako nam je Notr Dam zajedničko blago, činjenica najintimnije slike sveta, tada je za plamen kriva škrtost liberalnog kapitalizma, savršeno oličenog u Emanuelu Makronu.

Danas, nakon što je crkva postradala, lako je sakupiti koju stotinu miliona evra za njenu obnovu. Ganute su bogataške kćeri, ganuti su, bogme, i sami bogataši, francuski kao i oni drugi, i svi će rado odrešiti kesu. Ljudi, naime, vole kupovati vlastitu ispravnost, vole uložiti novac u vlastito ganuće. Nažalost, to je, a ne išta drugo, razlog zbog kojega će bogati u Francuskoj finansirati obnovu Notr Dama, a siromašni u Hrvatskoj, Bosni ili Srbiji lečenje bolesne devojčice ili dečaka.

Naravno, ni jedni ni drugi neće ništa dati ukoliko ne postoji element ganuća, ako nema smrtne bolesti ili katastrofalnog požara. Zato i postoji, još ponegde postoji, socijalna država: njoj je zadatak da popravlja one najfrekventnije pogreške u ljudskoj naravi. Međutim, spaljena crkva nikad više ne može biti kakva je bila pre vatre. Bolesnom detetu ćete pomoći samo ako stvarate državu po meri tog djeteta. Sve drugo je uzalud.

Bogorodična crkva pokušala se samospaliti da ljude učini boljima. Bog je još jednom potcenio ljudsku zloću. I onda te na kraju parade ponovo uhvati strah. Više od ljudskog nego od Božjeg gneva. Ne samo zato što nisam religiozan“, piše Jergović.