Kažu da je čovek bogat onoliko koliko dece ima. Demokratska stranka (DS) ima sedamnaestoro dece, ali za političke stranke to „pravilo“ ne važi. U februaru se navršava trideset godina od Osnivačke skupštine Demokratske stranke, koja je obeležila ove tri decenije višestranačja u Srbiji ne samo po tome što je najveći broj intelektualaca kroz ovu stranku ušao u politički život, već i zato što je zbog, za Srbiju specifične unutrašnje političke kulture, ona bila rasadnik najvećeg broj lidera, pa i drugih stranaka.
Ako se postavi pitanje čime se demokrate u svojoj istoriji najviše ponose, najčešće će se dobiti odgovor da je to što u stranci nije postojalo jednoumlje. To je u početku bilo jasno, Mićunović je pobedio Kostu Čavoškog, pa je tako nadjačano takozvano „nacionalno kri-
lo“ stranke.
Međutim, istovremeno se pokazalo i da će stranka postati rasadnik otcepljenih partija. Čavoški sa nekoliko istomišljenika, među kojima su bili Nikola Milošević i Aleksandar Saša Petrović, napušta DS. Kao glavni razlog navode „odustajanje od odlučnog i nepopustljivog bojkota izbora“.
Mnogo je ideoloških dilema bilo međuintelektualcima u DS-u tih godina, a polje razdora je bilo i pitanje o odnosu prema monarhiji. I teško je povući liniju ko je bio sa koje strane u tim ideološkim lutanjima.
„Devedesetih godina, Mićunović mi jednom kaže: ‘Gavriloviću, dosta je bilo tvog monarhizma.’ Nisam ja zaista naginjao ni republikanizmu ni monarhizmu, već demokratiji. A ona može da se razvija u oba sistema, ako to iskreno želiš. On mi je tada rekao da smo mi bili republikanska stranka u vreme Ljube Davidovića i da pogledam statut iz 1921. godine.
Zamislim se ja tu, ipak je stariji čovek od mene, profesor univerziteta. Odem u biblioteku i pogledam program, kad tamo piše da je stranka monarhistička. Iskopiram to i pošaljem mu. Nikada mi nije odgovorio“, seća se Gavrilović.
Uoči predsedničkih izbora 1990. pojavio se predlog da kandidat stranke bude princ Tomislav Karađorđević. I taj predlog je zapravo bio većinski prihvaćen.
„To je bila katastrofa. Spadam u 17 onih koji su glasali protiv. To mi je ličilo na ‘Osamnaesti brimer Luja Bonaparte’, da mi kandidujemo princa za predsednika republike, pa to je na ivici komedije. Predlog je došao od struja oko Nikole Miloševića i Koste Čavoškog. Čavoški i Mićunović su išli kod njega da obave razgovor, on ih je naravno odbio“, kaže Gavrilović.
Dosije „Trideset godina Demokratske stranke“ čitajte u aktuelnom broju Nedeljnika
Tagovi
