Ugasite N1, mi ćemo sto B92: Kad Vođa uđe u koaksijalni kabl: Kolumna Draže Petrovića – Čitajte u Nedeljniku

Kada neko nekada bude snimao igrani film o TV N1, početak će biti ovakav: nedelja je, Jugoslav Ćosić odmara se u vikendici nadomak Beograda, snimatelj Slobodan Španić i novinarka Jelena Zorić vežbaju za neki budući Dnevnik N1 lutajući ulicama iznad Slavije…

Andrej Vučić, brat premijera, Predrag Mali, brat gradonačelnika, baš u tim trenucima sa dvojicom vojnih bezbednjaka u pratnji, kreću na nedeljni ručak kod roditelja premijera Vučića koji žive na Vračaru, dok žandarmerija dovučena sa svih strana sveta obezbeđuje Prajd, a grupice navijača i desničara lutaju po ulicama i skandiraju: „Vučiću, pederu!“ Imati snimatelja koji uključuje kameru i kad se neko malo glasnije nakašlje pokazalo se kao odličan potez — majstor kamere Španić, na uglu ulica Svetozara Markovića i Birčaninove, primećuje neku gungulu, pritiska dugme ON na kameri i snima kako žandarmi iz Leskovca pendrecima lemaju neke nepoznate ljude.

U tom momentu snimatelj Španić zna da ima odličan snimak, ali ne zna gde će da ga emituje jer on i novinarka treniraju za neku buduću televiziju koja će se zvati N1, što mu liči kao kad fudbaler na treningu postigne evrogol, jedan od najlepših u istoriji fudbala, ali to niko ne računa u golove jerbo je na treningu. Inspektor BIA u civilu potom prilazi Španiću, pita ga da li bi krenuo sa njim na Banjicu da pogledaju snimak. Španić kaže da ne bi. Inspektor ga posle to pita još nekoliko puta, Španić onda zove Ćosića, ali Ćosića zove i savetnica premijera za medije da ga moli da snimak ne emituju ni na Jutjubu, pošto ionako još nemaju televiziju, a Ćosić nadomak Beograda razmišlja da počne da piše knjigu: „Kako da vam najlakše upropaste nedeljno popodne u vikendici“. Ukratko: „Andrej je pretučen jer je moj brat, to je neko znao i slučajno se baš pojavila kamera američke televizije da to snimi“ — godinama kasnije je tu komplikovanu situaciju jednostavno objasnio Aleksandar Vučić, teoretičar zavere od renomea.

Ispostavilo se da je Televizija N1 užasno nervirala predsednika čak i u trenucima kad nisi mogao da je vidiš čak i da hoćeš da je vidiš, kad su još vežbali po šumama, gorama i ulicama, i to posle gledali u krugu urednika, pa se samo moglo naslutiti kako će se sve završiti. — Šta će ovi tek da rade kad prestanu da vežbaju? — upitao se predsednik opravdano nad svojom sudbinom, ali je bilo kasno.

Zapravo, niko ne zna da l’ je gore kad se N1 vidi ili kad se N1 ne vidi. N1 je počela da se vidi svuda gde može da se vidi, što jeste bio problem širih razmera — danas bi svaki opozicioni lider parafrazirao predsednika Vučića iz radikalske faze, rečenicom: „Ugasite jedan N1, mi ćemo stotinu B92.“ Da nije N1, opozicija u mas-medijima ne bi dogurala dalje od besplatno otvorenih Tviter naloga.

Ceo tekst Draže Petrović čitajte u aktuelnom broju Nedeljnika koji je na svim kioscima, ali dostupan i u digitalnoj verziji na Novinarnica.net.

Svi čitaoci na poklon dobijaju poslednju knjigu iz edicije „Senke nad Balkanom“ o knezu Pavlu