Zagovornici „moderne monetarne teorije“ (MMT) godinama su bili grupa kontraša. Da su vodili neki kurs, on bi bez problema mogao da nosi naziv „Sve što znate o makroekonomiji je pogrešno“.
Oni tvrde da vlada koja ima mogućnost pozajmice u sopstvenoj valuti ne treba da bude ograničena deficitom budžeta i javnim dugom – što znači da ona može da radi mnogo slobodnije i odvažnije nego što to ekonomisti smatraju, a bez negativnih posledica.
Zagovornici MMT sada su mnogo ozbiljnije shvaćeni. Ideje koje ova teorija pretpostavlja sada – premda sa dozom skepticizma – razmatraju vodeći ekonomski mislioci levog centra.
Dosad se raspravljalo o brojnim apstraktnim makroekonomskim teorijama, ali i pored svih razgovora u toku poslednjih nekoliko nedelja, iznenađujuće se malo polemisalo o praktičnim implikacijama ove ekonomske teorije.
Na primer, osnovna ideja iza ove teorije je da bi Kongres SAD trebalo da troši novac na onaj način koji smatra prikladnim, a da su jedina ograničenja dostupnost resursa u smislu radne snage i materijala neophodnih da se iznesu planovi trošenja.
Prema ovom modelu, inflacija je znak da ili treba obuzdati trošenje ili povisiti poreze.
Mogućnost zemlje da zatraži pozajmicu u sopstvenoj valuti, međutim, nije trajno stanje. To je kredibilitet koji zemlja može da dobije ili izgubi, kao što se i događalo sa brojnim zemljama. Konvencionalni stav je da se ta mogućnost stiče s vremenom kroz nisku inflaciju, nezavisnu centralnu banku, snažan pravni sistem i dobro upravljanje.
Zemlja koja štampa svoj novac nema potrebu da ne izvrši novčanu obavezu prema svom dugu. Istorija, sa druge strane, nudi mnoštvo primera šta se dogodi kada se štampanje novca koristi kao rešenje za nedostatak privatnih kupaca za javni dug: začarani krug rastuće inflacije.
Predlaže se fundamentalna promena u načinu rada ekonomskih institucija i prioritetima. Bilo bi lepo da postoji nekakav koncept pre nego što se uvedu takve promene u najveću ekonomiju na svetu, ali i zaista fascinantno posmatrati kako neka mala zemlja – sa sopstvenom valutom – funkcioniše prema principima ove teorije. Evo nekih mogućnosti: Novi Zeland, Norveška, Švajcarska, Švedska, Izrael, Singapur.
Kada bi te manje zemlje mogle da uspešno razrade MMT i dostignu bolji životni standard, principi moderne monetarne teorije mogli bi da se onda prenesu i na malo veće zemlje poput Australije, Kanade, Velike Britanije i Južne Koreje.
Ukoliko se ispostavi da mejnstrim kritičari ove teorije nemaju pravo, sigurno je da će se izmeniti konvencionalni narativ.
Nema ničeg lošeg u ispitivanju.
MMT identifikuje defekte u posmatranju sveta koji neguju mejnstrim tvorci politika. Zaista je tačno da, na primer, zemlja kao što je SAD nije ranjiva pred onom vrstom finansijske krize koja se dogodila u Grčkoj, nasuprot upozorenjima onih koji u Americi strahuju od deficita.
Životi milijardi ljudi širom sveta ipak zavise od ideje da SAD neće postupiti nesmotreno i naneti štetu svima. Možda bi upravljanje ekonomijom trebalo da ima neku sopstvenu vrstu Hipokratove zakletve: prvo, ne čini drugome zlo.
© 2019 The New York Times
Tagovi
