Odlazak Romana Abramoviča iz Čelsija označio je kraj jedne ere. Mnogo je zanimljivih paralela povučeno poslednjih nedelja, od toga da je živeo i radio kao pravi Rimljanin (Roman), bez ikakvih socijalnih i političkih ograničenja, do toga da je umeo da bude neostvaren i samozadovoljan u situacijama bahatosti, kao jedan drugi Roman (bacite pogled na seriju Succession).
Ipak, Roman Abramovič je promenio Čelsi, koliko god čvrsto stajala teza da nikom od navijača Plavaca nije smetalo to što je Abramovič decenijama povezan sa ruskim državnim vrhom i što je u toliko podizanje srebrnine pod pobedničkim konfetama ulagao „prljav novac“.
Ono što ga je izdvojilo od drugih vlasnika „prljavog novca“ u Premijer ligi i uopšte u svetu fudbala, jeste njegova energija i sumanuta želja da ostvari sve želje.
Jedan detalj iz knjige Frenka Lamparda savršeno oslikava ovu Abramovičevu osobinu, koja je Čelsiju donela toliko toga dobrog.
U potrazi za kvalitetnim komadom zemlje na kom bi napravio svoju zgradu u Londonu, Abramovič se vozio helikopterom sa svojim saradnicima.
I baš kada je helikopter bio iznad Hajd parka, on je pitao svoje savetnike: „A da kupim ovo?“
Oni su mu, suzdržavajući se da ne puknu od smeha, kratko odgovorili: „Pa to nije moguće. Ovo je u kraljičinom posedu“.
Da bi Abramovič izgovorio rečenicu koja oslikava čitav njegov boravak u Čelsiju: „A da li bi kraljica to prodala?“
Ništa više i ništa manje od toga. Sve ima cenu i ništa nije dovoljno skupo za svetlu budućnost Čelsija i ostvarenje sopstvenih želja.
Samo što nijedna cena ne traje zauvek, a neke stvari se ne mogu kupiti novcem. Nažalost, to se ne odnosi na sve.
Tagovi
