Pokojnog Danijela Bezuka očito nije krasila velika pamet. Nije to, istina, retkost u našem narodu. Lijepa naša je domovina mnogih budala, ali čak i u obilju gluposti koje svaki dan slušamo i gledamo teško je nadmašiti onu koju je 22-godišnjak iz Donjeg Kletišta kraj Kutine napravio u ponedeljak ujutro, malo iza osam, kad je došao na Markov trg, pred zgradu Vlade, sa strojnicom pod jaknom i s četiri metka teško ranio policajca. Napokon, već i po njegovoj oproštajnoj poruci na Fejsu, koju je objavio kratko nakon opisane pucnjave, a pre nego što se ubio u obližnjoj šumi, jasno je da nije bio nekakav sveznalica, lumen i odlikaš.
„Dosta je bilo prevara i bezonzirnog gazenja ljuckih vrijednosti bez odgovornosti“, ne upućuje zbilja da je Danijel Bezuk redovno slušao naučne eseje na Trećem programu Hrvatskog radija, dolazio na Književni petak i čitao Viktora Žmegača.
Neuki je mladić počinio strašan zločin, ali u delu javnosti njega se opet slavi kao junaka. Kad se saznalo da mu je otac bio branitelj, a stric, dapače, i poginuo braneći zemlju, u njegov je krvavi pohod na Markov trg upisano neočekivano značenje. Danijel Bezuk je momentalno postao predstavnik svih nas, poniženi mali čovek koji više nije mogao trpeti nepravdu. U nacionalističkim fantazijama ošinuti olovnim zrnima po zgradi Vlade i kolateralno izrešetati policijskog službenika pod prozorom Plenkovićeve kancelarije iznenada je postalo nešto prvorazredno domoljubno, nešto čemu svako od nas treba težiti i pokazivati kao svetli primer najmlađima.
Jedan je saborski zastupnik kazao da pucanje po Vladi nije sasvim bez razloga, drugi je oprezno dodao da ovaj slučaj valja gledati trodimenzionalno, a novine su donele tužnu priču o razočaranom i gnevnom mladom čoveku koji se ni na jednom poslu nije duže zadržao jer ga je vređalo kako su ga mizerno plaćali. Nije ovo Hrvatska koju smo hiljadu godina sanjali i za koji su naši najbolji sinovi dali svoje živote, zaključili su mnogi brišući suzu za Danijelom Bezukom.
Nije, međutim, jasno kakav je to posao Danijel Bezuk trebao imati? Kolika se plata smatra zadovoljavajućom za sina jednog ratnog junaka? I što je on uopće znao raditi, kakvu je uglednu diplomu imao taj što je bio ogorčen na „bezonzirno gazenje ljuckih vrijednosti“? Podsetilo nas je ovo na jednu sličnu priču iz Zadra, gde su nedavno otkrili nekadašnjeg hrvatskog branitelja kako čisti ulice. Novinar se nije mogao pravo načuditi kako je to strašno.
Kamen bi suri proplakao pred takvim prizorom da jedan branitelj, molim vas, maše metlom u eksterijeru. Jer branitelj bi zbog ratnih zasluga valjda trebao operirati srčane zaliske. Kad je devedeset prve zaustavio srpske tenkove u predgrađu, on se izravno kvalifikovao za šefa hirurgije, televizijskog urednika, upravnika simfonijskog orkestra ili najmanje srednjoškolskog profesora latinskog, da bude, u najkraćemu, negde na suvom i toplom za petnaest do dvadeset hiljada kuna plate, a ne da se za šefove hirurgije, televizijske urednike, upravnike simfonijskih orkestara i srednjoškolske profesore latinskog zapošljavaju neki koji čuke nisu ni videli.
Uzima se, vidite, prirodnim, shvata se savršeno ispravnim da su branitelji i članovi njihovih porodica privilegirani, da su predobri za pošten posao poput čišćenja ulica i da ih više nego druge ponižava raditi za malu platu. Dopustiće im se, ili se barem neće oštro osuđivati, čak i ako neko takav teško rani nesretnika kojem je verojatno i gore nego njemu, da rafalom bezobzirno oplete po policajcu koji za šest hiljada mesečno huče u dlanove i cupka na studeni pod prozorom Plenkovićeve kancelarije.
Uzgredno, obratite pažnju na sličnost terorističkog čina Danijela Bezuka u ponedeljak ujutro na Markovu trgu s terorističkim činom od pre 44 godine, u septembru sedamdeset šeste, kad su Zvonko Bušić i drugovi oteli američki putnički avion. Pod jedan, i Bezuka i Bušića deo javnosti drži junacima premda niko živ ne bi znao reći na koji je tajanstveni način njihov zločin bio opravdan, kako je to naše živote učinilo boljima.
Pod dva, i u jednom i u drugom slučaju stradao je policajac, od Bezukovog je rafala iz kalašnjikova teško ranjen jedan zagrebački, a od Bušićeve je podmetnute bombe poginuo jedan njujorški. No, to naši domoljubi ne kontaju. Prave se da se nije dogodilo. Policijski je život našim domoljubima, da oprostite na izrazu, zakurac. Napokon, pod tri, i jedan i drugi terorist naposletku su podigli ruku na sebe. Tragično prekasno, ako mene pitate. Trebali su to napraviti pre nego što je neki nevin čovek stradao zbog njihovih gluposti.
Može vam se možda učiniti da sam okrutan, da nemam poštovanja za mrtve, ali verujte, i vi biste mislili jednako kao ja samo da se oslobodite nacionalističkih fantazija i pogledate ovaj slučaj objektivno, zdravim očima. Nije to ni tako teško kako se čini. Samo zamislite da se mladić s kalašnjikovom u ponedjeljak ujutro na Markovom trgu nije zvao Danijel već Dušan, Miloš, Milorad ili Svetozar, da je on bio, da ne okolišamo, Srbin.
Neko bi takav verojatno trebao biti i gnevniji zbog „bezonzirnog gazenja ljuckih vrijednosti“, njegov je život u današnjoj Hrvatskoj nesumnjivo gori od života jednog sina branitelja, ali, pouzdano, nijedan saborski zastupnik ne bi odobravao njegovu pobunu ili pozivao da trodimenzionalno osmotrimo njegov slučaj. Sa samo jednom malom, gotovo neprimetnom izmenom, junak koji je ustao protiv izdajničke Plenkovićeve Vlade odjednom bi postao četnik koji mrzi sve što je hrvatsko.
Tagovi
