Pod zastavom Ujedinjenih nacija, slanje mirovnjaka ima tendenciju da postane sveopšte. U koje svrhe? Da bismo izbegli svako skretanje, barem je bilo prikladno da dosledno primenimo Povelju iz San Franciska pa bi 1990. godine, na primer, tok krize u Zalivu imao drugačiji tok…
Zamislimo… Jednog novembarskog jutra 1990. godine, pet predstavnika stalnih članova Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija okupljaju se u rezidenciji predstavnika Velike Britanije kako bi pripremili sastanak za to popodne. Pišu rezoluciju 678 pod nazivom „Irak i Kuvajt“, koja odobrava upotrebu sile. Pažljivo vagaju reči: „u primeni člana VII“, „ovlašćuje članice… da koriste sva neophodna sredstva“. Kontakt je stalno uspostavljen između vlada: „saveznici“ će delovati zajedno, Rusija će dati svoje odobrenje, Kina će se suzdržati. Tekst je spreman. Delegati su opušteni. Ručaju zajedno i dolaze smireni na sednicu na kojoj će deset nestalnih članova poslužiti kao jamstvo gigantske vojne operacije protiv Iraka, već široko pripremljene na terenu.
Međutim, na sastanku šok: jedan od predstavnika nestalnih članova otkriva da su sedmorica od njih održala paralelni sastanak tog jutra i dogovorila zajednički stav: oni takođe osuđuju iračku aneksiju Kuvajta i zalažu se za međunarodnu akciju na osnovu člana VII, ali zahtevaju dosledno sprovođenje Povelje kao okvira te akcije. Međutim, s jedne strane, nije bilo, prema njihovom mišljenju, pravilne primene člana 42, koji dozvoljava prelazak na oružanu akciju samo ako „Savet bezbednosti proceni“ da su ekonomske mere neadekvatne. Zahtevaju stoga detaljan i javan izveštaj o trenutnim i procenjenim efektima embarga. S druge strane, projekat rezolucije Saveta bezbednosti (stav 4) koji traži od zemalja zainteresovanih da ga redovno obaveštavaju o merama koje će preduzeti, čini im se u suprotnosti sa članovima od 43 do 50, posebno sa prethodno formiranim oružanim snagama UN-a (čl. 43), sa zahtevom da Savet bezbednosti sam utvrdi planove za upotrebu sile (čl. 46) i da pozove na svoje sastanke sve članove UN, koji nisu članovi Saveta bezbednosti, a koji bi obezbeđivali oružane snage (čl. 45). Govornik zaključuje da, pošto ovi uslovi nisu ispunjeni, sedam zemalja u pitanju će glasati protiv projekta rezolucije stalnih članova.
Odluke Saveta bezbednosti (koji se sastoji od petnaest članova, pet stalnih i deset nestalnih) treba da budu usvojene (čl. 27) sa devet glasova (među kojima su pet stalnih članova), a odbijanje ovih sedam nestalnih članova ostavlja samo osam zemalja u korist rezolucije, pa tako ona ne može da bude usvojena. Vesti kipte na teleksima, i ceo svet objavljuje: „Manjinska blokada u Savetu bezbednosti“.
Psihološki i politički šok budi uspavanu Generalnu skupštinu koja je bila u redovnoj sesiji već nedeljama, i ona izražava podršku ponovnom aktiviranju štaba Ujedinjenih nacija, kao i podršku pregovorima, pod pokroviteljstvom štaba, o sporazumima neophodnim za formiranje vojnih snaga.
Previše angažovana u sukobu sa Irakom, američka vlada je primorana da se pridržava postavljenih uslova, posebno jer im se francuska vlada, očarana legalizmom nestalih članova, pridružila, a predsednik Francuske, u govoru velikog medijskog odjeka, iste večeri izjavljuje: „Cela Povelja Ujedinjenih nacija, ali ništa osim Povelje .“
Izgled stvari se duboko promenio. Generalni sekretar Ujedinjenih nacija oseća se opunomoćenim novim legitimitetom. Embargo se pažljivo sprovodi. Detaljan izveštaj se priprema o neizvesnim uslovima njegovog uspeha. Precizni vojni sporazumi se zaključuju, utvrđujući koje snage se stavljaju na raspolaganje Savetu bezbednosti. Štab je spreman da obavlja svoje funkcije zajedničkog komandovanja.
Napokon se odlučuje za vojnu akciju kako bi se okončala aneksija Kuvajta, njom u potpunosti upravlja Savet bezbednosti i njegov štab. (…)
PRETPLATITE SE NA LE MONDE DIPLOMATIQUE NA SRPSKOM – MESEČNA PRETPLATA 300 DINARA, ILI GODIŠNJA PRETPLATA 3.000 DINARA.
ZA PRETPLATU KLIKNITE OVDE.
ČITAJ VIŠE, ZNAJ VIŠE.
Tagovi
