A da zamislimo da je Kejt samo žena (42), majka troje dece koja se udala u blesavu familiju

Poslednjih nedelja, internet je bio prepun teorija o tome zašto Kejt Midlton, princeza od Velsa, nije viđena u javnosti od Božića. Iako je objavljeno da je planirala operaciju abdomena u januaru, nedostatak informacija o njenom stanju i pogrešna fotografija za Dan majki doveli su do bujnih spekulacija o tome šta se zaista dešava, piše Psychology Today.

Ali – da li treba automatski da pretpostavimo da se u pozadini priče krije  nekakva zavera ili postoji mnogo jednostavnije objašnjenje?

Zamislimo na trenutak da ona nije žena budućeg kralja Engleske, već udata 42-godišnja žena, sa troje dece, nekim zdravstvenim problemima, kritičnim odnosima u porodici svog muža i mnoštvom ekscentričnih rođaka kojima ne smeta da je uvuku u svoju dramu. Da li bismo se iznenadili da je osetila potrebu da odvoji malo vremena od svog nepopustljivog posla u odnosima s javnošću?

Ako bismo dalje spekulisali da je njen muž preokupiran porodičnim biznisom nakon bakine smrti, nedavne dijagnoze raka njegovog oca i javne borbe njegovog brata da utvrdi svoj identitet, verovatno ne bi bilo iznenađenje da i sam prolazi kroz krizu.

Ako to znači da ima manje vremena ili energije da bude posvećena podrška za svoju ženu, to bi moglo pogoršati njen nivo stresa i čak dovesti do toga da bude nesigurna po pitanju njihovog partnerskog odnosa, ali i njegove posvećenosti porodici u celini.

Takođe, uprkos tome što je princeza Kejt, očigledno predana majka, i dalje preuzima lavovski deo onoga što psiholozi nazivaju „mentalnim radom“ održavanja porodice, što uključuje predviđanje budućih potreba, identifikaciju opcija za rešavanje problema, sprovođenje planova i procenu i prilagođavanje izbora nakon što su napravljeni.

Na osnovu istraživanja o tome kako porodice sa decom funkcionišu, statistički je veća verovatnoća da će ona biti roditelj koji procenjuje da li je dete dovoljno bolesno da ode kod lekara, planira porodične događaje, brine o psihološkom prilagođavanju dece i posreduje u porodičnim sukobima.

Iako joj je finansijski više nego dobro, njena uloga u centru pažnje svakako bi mogla da poveća pritisak koji oseća da predstavi savršenu sliku u javnosti. Činjenica da su njeni roditelji nedavno izgubili posao i da su ona i njen muž otuđeni od njegovog brata – nisu od pomoći.

Naravno, ovo su sve spekulacije, ali klinički psiholog za „Psychology Today“ kaže da zna šta bi pitao jednu ovakvu ženu: da li dobija negu koja joj je potrebna i da li se bavi rešavanjem svojih tekućih zdravstvenih problema? Da li jede i spava li dovoljno da funkcioniše normalno, i ako ne, šta se može učiniti da joj pomogne da povrati energiju? Da li doživljava tugu, beznađe, neopravdanu krivicu, nedostatak motivacije ili gubitak interesovanja za stvari u kojima je nekada uživala?

Sa kim razgovara o tome kako se oseća i da li su ti ljudi toliko bliski krizi u kojoj je sama, da njihove sopstvene potrebe ometaju njihovu sposobnost da joj pomognu da donese odluke dobre po sebe? Da li ona i njen muž komuniciraju o tome kako se osećaju i provode vreme zajedno kao par? Kako se deca snalaze sa svim promenama u svom životu? Da li ona pronalazi zdrave načine da se izbori? Da li je možda razmišljala o tome da pobegne od cele situacije – samopovređivanjem? Ako jeste, šta bismo trebali da uradimo da bismo je sačuvali?

Možda bi trebalo da prestanemo da generišemo složene teorije zavere da bismo objasnili situaciju i umesto toga razmislimo o tome kako bismo se osećali u njenim cipelama, bilo da su pepeljugine cipele od stakla, ili neke naše cipele, običnih smrtnika.

Iako su naši životi možda fizički i materijalno lakši nego životi naših predaka, psihološki teret pokušaja da budemo sve za svakoga može biti poražavajući i nesumnjivo je jedan od razloga zbog kojih stopa depresije decenijama raste u zapadnim zemljama. Ako se vaši životni izbori takođe ispituju na javnoj sceni koju kreiraju mediji, kao što je to sada uobičajeno za poznate ličnosti, teret priznanja da se ne nosite tako dobro kako biste želeli može biti ogroman. Uprkos činjenici da su Kejt i Vilijam dugo zagovarali svest o mentalnom zdravlju, može biti teže tražiti pomoć za sebe nego podsticati druge da to učine.

Ideja o romantičnim bajkama o braku u kraljevskoj porodici i srećnom životu do samog kraja, zanemaruje realnost – da je izgradnja odnosa, podizanje dece i pronalaženje i negovanje sopstvenog identiteta teško, bilo da živite u kući ili u dvorcu.