Kada dođe u Beograd, stavi kapuljaču na glavu i ide svojom rutom – kod šjor Bože u kabinet, pa kod Dekija na ćevape, pa na aerodrom ili do kola. Dino Rađa kaže da ne voli da se slika i ne podnosi bliceve foto-aparata, ali će se ispostaviti da voli da priča. U Zagrebu, gde mu je nova adresa, otvorio je dnevnik svojih priča za Nedeljnik i prvi put tako otvoreno govorio za srpske medije…
Kaže, „ako je šjor Boža reka da nešto može, onda nema razmišljanja“.
Samo je nekoliko ljudi poput Božidara Maljkovića za njega u životu predstavljalo takav autoritet i upravo o jednom od njih započinjemo svoju priču. Mislili smo da je poslednji put kada je Rađa bio u Beogradu, bio odlazak Dude Ivkovića u večnost, ali nam je otkrio da je u međuvremenu bila još jedna ruta pod kapuljačom.
Od Dude se, kaže, „nije oprostio“.
„Nemam se ja šta od Dude opraštat. Oprostija bih se da će proći makar jedan dan da mi ne padne na um. Ovako, to je bio samo privremeni rastanak“, uzima prvi gutljaj dužeg sa mlekom u koji smo obojica istresli po dve kesice belog šećera, i započinje priču. Lagano, kao da zabacuje udicu sa barke.
„Duda je bio sastavni dio moga odrastanja. I ljudskoga i košarkaškoga. Od kada sam se pojavio na prvom treningu reprezentacije do onoga dana kada smo ga ispratili, bio je neprikosnoveni autoritet. Čovik od čijeg sam mišljenja zazirao i čijim sam se pohvalama iskreno radova. Bio je po svemu drugačiji od drugih. Proračunat, prefrigan. Sjećam se Olimpijskih igara u Seulu. To je bio hitleraj. On nam kaže – spavanje je do deset i po, Stojko i Dražen kasne deset minuta i on nasred hodnika kreće da im psuje mater, da viče iz petnih žila. Ja sam tek mnogo godina kasnije shvatio da je on to vikao na sve nas koji smo iz soba slušali. Prvi sam pomislio, kad ovako viče na njih dvojicu, šta će meni raditi. I čitavo prvenstvo bilo je takvo. Stroga disciplina, sve do finala. Prolazi finale koje gubimo, on nas okuplja i kaže – avion je u petak u 10, nalazimo se isprid hotela na parkingu tad i tad, ne čekamo nijednoga, ali do tad neću da vas vidim. I tako, prvo hitleraj, pa kupleraj (smeh). On je te dve krajnosti uspeva da drži u nevjerojatnom balansu. Zato je bio poseban. I za mene jedan od simbola jugoslavenske košarke.“
O Dudi, Željku, Boži, Kariju, Moki… O Divcu i Draženu… O jugoslovenskoj, srpskoj i hrvatskoj košarci… O NBA nekad i sad… O Beogradu i Splitu… O ratu, nacionalizmu, mržnji, podelama
Samo u novom Nedeljniku, na svim kioscima od četvrtka, 20. januara
Tagovi
