A iz kibuca se i dalje vidi Gaza

Kod Sderota asfalt zavija ka jugu. Nije više tako ravan, ali nije ni da ima saobraćaja. Samo mediteranskog cveća i nepreglednih polja krompira, kupusa, kikirikija, šargarepa… Kao da se ništa nije dogodilo. Nažalost, dogodilo se jezivo mnogo toga.

Zloglasni put 232. Nekada žila kucavica izraelskog juga, danas je simbol jednog od najužasnijih terorističkih napada. Tog 7. oktobra 2023. godine, tačno u 6.29, začule su se sirene. Onda i hiljade raketa. Stanovnici okolnih kibuca, seoskih zajednica osnovanih po socijalističkim idejama u kojima su svi jednaki i sva imovina zajednička, a koje u današnje doba čak i modernizovane više podsećaju na hipi komune, imali su između 15 i 30 sekundi da dođu do skloništa.

Stradali su i Mefalsim, Kfar Aza, Beri, ali niko kao Nir Oz, kibuc u kome je živelo oko 400 ljudi. Sada je tu samo jedna starica sa svojim mačkama. Poneko još dolazi da očisti kuće nalik onima u vikend-naseljima ili retkim posetiocima ispriča legendu o strašnom stradanju. Na ulazu teška, gvozdena kapija i 60-godišnja Rita Lifšic, ophrvana gubitkom brojnih članova porodice, istovremeno osnažena nekom čeličnom energijom i gotovo utopističkom idejom o obnavljanju zajednice u Nir Ozu.

KIBUC, NEKAD I SAD – 95% RAJ, 5% PAKAO

Ništa više nije kao što je nekad bilo. Nekad je bilo dovoljno da imate nekoliko automobila za ceo kibuc. Prijavite se da vam je potreban za taj i taj dan i samo se poslužite. Nekada su svi imali iste plate, ali se u vreme globalizacije i interneta to uglavnom promenilo, pa sada osim na par mesta postoje razlike. Negde svako primi koliko je zaradio, negde je osnovna plata ista, a “bonus” po zasluzi. Starije generacije su bili voljne da se žrtvuju za “viši cilj” i obnovu države Izraela. Mlađe sve manje, jer na internetu vide da njihovi vršnjaci na drugim mestima imaju mnogo više uz mnogo manje truda.

Zadaci su i dalje podeljeni. Rita je brinula o starima koji ne mogu sami. Drugi su, primera radi, morali da se postaraju da ima kafe i šećera. Supermarket je sa te strane imao važnu ulogu u zajednici. Stari je ostavljen. Novi je spaljen, pa na njegovim rafovima možete samo da razvrstate poneku namirnicu. Da li je garež od limenki piva ili od indijskih džidžabidža.

“Mi smo imali običaj da kažemo: 95 odsto raj, pet odsto pakao”, smeje se 33-godišnja Mejtal Sinaj o kojoj ćemo opširnije nešto kasnije.

Taj raj je oličen u travnjacima ispred kuća, debelom hladu pod egzotičnim stablima, usamljenim mačkama koje su zauzele kraj, pa i jednom paunu koji je raširio perje kad je ugledao neočekivane goste.

PREGOVORI I “DERADIKALIZACIJA”

A pakao? Pakao je odmah tu, iza ugla.

Sa krova doma Miri i Amital Ben Zivija jasno se vidi Gaza i put kojim su teroristi došli u Kibuc. Gaza je udaljena svega 1.070 metara, a tokom dva sata koliko smo proveli u Nir Ozu čuli smo barem 10 projektila koliko su Izraelci ispalili ka Gazi. Od samog zvuka lansiranja mnogi bi instinktivno polegali na zemlju. Udar bi se već čuo tupo, kao da je negde tamo daleko, neodređeno, iako je sve moglo da se vidi golim okom. Bilo je i sporadičnih rafala, zvuka bespilotnih letelica, helikoptera, pokojeg aviona… Jedna Ritina rečenica zazvonila je možda i glasnije.

“Nedaleko odavde, blizu granice sa Gazom, uvek su bila dva tenka IDF-a (Ministarstvo odbrane Izraela). Tog dana nisu bili tu. Da jesu, svega ovoga možda ne bi bilo.”

Takvih i sličnih pridika na račun vlade i vojske, koja je po uvreženom mišljenju potcenila pretnju (jer bilo je naznaka da će se 7. oktobar desiti, ali su one nonšalantno odbacivane kao nemoguće, pod obrazloženjem da Hamas nije u stanju za ovakav juriš), čućete mnogo puta. Ali manje-više kao i u svim balkanskim zemljama 90-ih, nećete čuti da bilo ko prihvata krivicu.

Za učesnike rata, apsolutna odgovornost je na drugoj strani. Svi kasniji potezi Izraela, tvrdiće oni, samo su odgovor na Hamasov bezuman čin. Pažljivo planiran za Simčat Toru pošto se IDF trudio da što većem broju vojnika omogući da za vreme tog praznika bude sa porodicom. Otud navodno i ona dva tenka manjka.

Poslednjih dana pojavila se nada da bi do mira moglo da dođe i od domaće javnosti sve kritikovaniji Benjamin Netanjahu je prihvatio apel vojske da pošalje visokog zvaničnika Mosada da u Kataru pregovara o trofaznom planu prekida vatre koji su inicirale Sjedinjene Američke Države. U prvoj fazi, dugoj šest nedelja, Hamas bi oslobodio žene, stare i bolesne, a Izrael bi povukao sve snage iz Gaze. Tek onda bi Hamas u još dve faze pustio iz zatočeništva i sve ostale, a i Izrael bi oslobodio sve utamničene teroriste.

Prema navodima lokalnih medija, IDF je za to, jer želi da spreman dočeka rat sa Hezbolahom u Libanu ako do njega i dođe. A mada je Hezbolah već naveo da bi prekinuo sve operacije onog trenutka kada bi zavladalo primirje u Gazi – rat sa Libanom u Izraelu niko ne isključuje. Naprotiv, niko se ne bi iznenadio da sutra eskalira. Prepucavanje je svakako svakodnevno i sve intenzivnije.

Izraelski političari su još skeptičniji. Pribojavaju se da bi Hamas mogao da taj period iskoristi da se osnaži i opet postane pretnja. Zbog toga ističu da racije neće prestati dok se ne ispune svi ciljevi, iako će nezvanično priznati da bar jedan od njih, uništenje Hamasa, nije realan. Ideju ne možeš da uništiš, čak i kada je zasnovana na, a to jasno piše u Hamasovom osnivačkom aktu, “uništenju Izraela” jedinim mogućim putem – džihadom.

Svesni su i u Izraelu da ne može ni ovako, pa traže izglednije solucije. Često se pominje reč “deradikalizacija”. Možda Hamas ne mora da se uništi, ali bi neko blaže krilo na vlasti u Gazi, poput Fataha na Zapadnoj obali, sada bilo dobrodošlo. Izrael nema nameru da ponovo uzima Gazu pod svoje, ali sa Hamasom će teško da sarađuje.

Kako je to rekao jedan bivši političar: sešću za svaki sto na kome nisam na meniju.

“Nije ovo rat Izraela i arapskog sveta kako se predstavlja. Ovo je sukob umerenog i radikalnog sveta. Taj umereni deo ima predstavnike i među Arapima. Ujedinjeni Arapski Emirati su za progres. Tu su i Jordan, Egipat, ima pomaka i u Saudijskoj Arabiji. Na drugoj strani su Hamas, Hezbolah i ostali predvođeni Iranom”, priča Mihal Gur Arije, ambasadorka Izraela u Kostariki.

UJEDINJENE NACIJE I PALESTINSKA ZBIRKA ZADATAKA

Najveći strah Izraelaca jeste da Hamas ponovo preuzme kontrolu nad Gazom, da udari na Izrael u koordinaciji sa Hezbolahom na severu, a da Iran to iskoristi i izvrši testiranja atomskog oružja. Nije da postoje konkretna saznanja o takvom epilogu, to je “samo” worst case scenario.

Ali kada kažemo “strah”, ne mislimo na onaj parališući. Naprotiv, posle Holokausta za vreme Drugog svetskog rata Izraelcima je u kolektivnu svest usađena misao da nigde neće biti bezbedni osim u svojoj zemlji. Niko ne razmišlja o predaji ili odlasku.

Devojke, osim ako nisu udate, odmah po punoletstvu moraju dve godine u vojsku. Momcima rok traje najmanje tri godine. I nema vrdavanja kao u Srbiji s početka 21. veka. Vojni rok se shvata kao čast, njemu se raduje. U vojsku ne moraju da idu izraelski Arapi (izuzev Druza, lojalnih bilo kojoj zemlji u kojoj žive i visoko cenjenih jer su dobri ratnici), Beduini (mada u IDF-u ima i takvih), te ultraortodoksni Jevreji, njih na desetina hiljada. Koja stotina se dobrovoljno prijavila, ali sve je veći pritisak na vladu Bibija Netanahjua da ozakoni pravilo po kome svi moraju u vojsku. Kako Netanahju zavisi od podrške ultraortodoksnih, pitanje je da li će se osmeliti na takav potez.

Što se tiče većine, već 7. oktobra popodne maltene svi rezervisti mlađi od 40 godina – jer tada ističe vojna obaveza – sami su zvali IDF da se prijave za rat. Većina je odbijena, jer su sve jedinice bile popunjene. I dalje su.

“Zvali su me već 8. oktobra. Od tada idem dva puta mesečno, radim u sektoru za vremensku prognozu, jasno vam je koliko je to važno prilikom planiranja ratnih dejstava. Smene traju po 25 sati, stresno je, a posle je teško vratiti se predavanjima. Ali to je vojska naroda. Punih 18 godina si imao sve što ti treba, nisi morao ni o čemu da razmišljaš, sad je vreme da vratiš državi”, otvoreno će Rejčel, studentkinja prestižnog Tehnion univerziteta u Haifi, ovenčanog slavom tri dobitnika Nobelove nagrade i jednako važno: arhitekticama čuvenog “Ajron Doum” protivvazdušnog sistema odbrane.

Jedino što ih sve boli jeste nerazumevanje sveta za izraelsku odmazdu. Za ovih devet meseci IDF je ubio sada već više od 38.000 ljudi i optužbe za genocid i ratne zločine postale su svakodnevica. Ali Izrael sve te optužbe odbacuje i odgovornost prebacuje na Hamas. I povremeno zaliči na Srbiju dok kritikuje “propagandu zapadnih medija”.

Skoro sve kritike podvode pod ponovni rast antisemitizma, nadajući se da je samo reč o glasnoj manjini. Mihal Gur Arije podseća da je po Ženevskoj konvenciji i držanje civila za taoce ratni zločin i da Hamas tako svakim danom Izraelu daje povod za akciju. U tom smislu, u Izraelu su jednoglasni: tih 38.000 stradalih leži na Hamasovoj duši. Ne prihvataju ni optužbe za prekomernu upotrebu sile kao odgovor na teroristički napad.

“Količina sile koju koristi Izrael nije ništa naspram količine sile koju Izrael poseduje. Ne znam koja bi se druga vojska toliko trudila da spreči civilne žrtve. Ali kada protivnik koristi civile kao ljudski štit, kada koristi krv kao propagandu, nemate izbor. Nije ovo konflikt oko teritorije, ovo je borba protiv našeg istrebljenja! Nama govore da prekinemo, kako da prekinemo dok imamo 120 kidnapovanih ljudi u Gazi?! To je osnovni dogovor između države i građana. Država treba da ih zaštiti. Nismo u tome uspeli 7. oktobra, a šta smo ako ponovo zakažemo? Država sigurno nismo”, u vojničkom maniru ističe Adam Ita, portparol Južnog ogranka komande IDF-a.

Nesrazmera u uslovima u kojima žive Palestinci i budžetu na koji se Hamas oslanja još jedna je od “omiljenih” tema izraelskih zvaničnika. Otvoreno oni ističu da je UNRWA misija Ujedinjenih nacija u Gazi suštinski pod kontrolom Hamasa. Većina zaposlenih u UNRWA su Palestinci iz Gaze i Izrael tvrdi da se Hamas na taj način ušunjao u bogatu kasu Ujedinjenih nacija (poslednji podaci objavljeni su za 2022. godinu i budžet UNRWA iznosio je 688.000.000 dolara).

Dodaju da se u objektima UNRWA čuva i oružje, da Hamas koristi njihovu struju za prefinjene komunikacione sisteme u tunelima, da od vodovodnih cevi pravi projektile… Time opravdaju svoje udare na škole i bolnice i ističu da su, pravno gledano, legitimni ciljevi svi oni na kojima se skriva oružje. Ujedinjene nacije sve ove optužbe negiraju, ali Izrael upire prstom i u internom izveštaju u koji smo imali uvid decidirano tvrdi: čak 17 odsto zaposlenih u UNRWA su članovi terorističkih organizacija.

Navodno, na taj način Hamas ne samo da se finansira nego i propagira džihadističku ideju po školama. Nije toliki problem ni zastava Palestine koja uključuje ceo Izrael, koliko to što se čak i u matematičkim zadacima u udžbenicima slave mučenici samoubice. Palestinska verzija Veneove “Zbirke rešenih zadataka” izgleda bukvalno ovako: “Broj mučenika u Prvoj intifadi je 1.392, a u Drugoj, Al Aksa intifadi 4.673. Ukupan broj mučenika u dve intifade je onda ____ mučenika.”

IDEJA DA S ONE STRANE ZIDA POSTOJE MAJKE KOJE, KAO JA, ŽELE MIR? TO SE U MENI SLOMILO

No, sve je to deo problema koji korene vuče iz daleke prošlosti i previše je komplikovan da bi se objasnio u jednoj knjizi, a ne u jednom tekstu. Za sva pitanja i jedni i drugi imaju decenijama pripremane odgovore. Tako će recimo Izraelci na tvrdnju da su “oteli” zemlju Palestincima reći da su oni bili tu i pre no što je islam osnovan i da Jevreji nikada nisu u potpunosti napustili oblast nastanka. Čak će reći i da su Palestinci u ovolikom broju došli tek kada je Izrael izmislio “kap po kap” sistem navodnjavanja i ozelenio pustinju. Palestinci će naravno izvući dijametralno suprotne argumente i odgovore.

I jedni i drugi su bez odgovora samo na glavno pitanje: šta je rešenje?

Izrael ne želi Gazu, a Hamas ne želi da Izrael uopšte postoji. Narod želi samo mir, mada je posle svega sve manje onih kojih veruju u bilo kakav suživot. Na hipsterskim ulicama Tel Aviva, gde se život odvija sasvim normalno uz muziku, pune bašte kafiće i opuštenu zabavu na beskrajnim plažama (a ima ih četiri vrste: obične, one za pse, one za LBGT zajednicu i one za ultraortodoksne Jevreje gde se različitim danima kupaju žene i muškarci), bez problema ćete videti brojne izraelske Arape i za njih će svi reći da oni nisu problem.

“Iskreno, teško mi je sada da zamislim da opet živimo jedni pored drugih”, kaže nam Neta Lavi.

Rita Lifšic i dalje propoveda obnovu kibuca Nir Oz, trenutno naseljenog u nekoliko solitera u Kirjat Ganu. Otprilike 60.000 ljudi sa juga Izraela živi na privremenim adresama. I još toliko sa severa. Neki po hotelima, neki po zgradama, mnogi u ne baš najhumanijim uslovima za život. Vlada izdvaja novac za mesečne donacije, ali one nikada ne mogu da budu sasvim zadovoljavajuće. Rezervistima država isplaćuje plate koje su imali u svojim firmama, ali samo do određene granice. Visoko plaćeni radnici svakako su na gubitku.

Još teže im svima pada neizvesnost. Pomenuta Mejtal Sinaj je 7. oktobra provela 12 sati u skloništu u kući sa sinovima, jednim od tri godine, drugim od svega tri meseca. Bez hrane, bez vode i toaleta. U njenom Netiv Hasara mošavu (običnom selu za razliku od kibuca) ubijeno je 20 ljudi. Mejtal se tek u aprilu vratila kući samo da bi spakovala stvari koje će njen stariji sin moći da prepozna. Do sada je već promenio četiri vrtića i smatrala je da bi mu pomoglo da oko sebe ima neke poznate slike.

Ali slika poznatog sela? To je za Mejtal previše, čak i u dalekoj budućnosti.

“Ja želim da se vratim, ali nisam sigurna da želim da decu izlažem ovome. Nama je i ranije obećavano da će IDF da nas zaštiti, ali to se nije desilo. Da sam ovako nešto mogla i da zamislim, sigurno ne bih tamo rađala decu. I nisam sigurna da više mogu da zamislim da preko tog zida koji nas je delio od Gaze postoje majke iste kao ja koje samo žele mir. To se u meni slomilo.”