… A mislili smo da će deca da nam rastu u demokratiji: Generacija rođena posle Petog oktobra prvi put izlazi na izbore

Slučajno (ili ne?) na narednim parlamentarnim izborima na proleće sledeće godine pravo glasa prvi put će moći da iskoristi generacija rođenih s kraja 2000. i tokom 2001. godine, deca (iako to više nisu) koja se ni po čemu ne razlikuju od drugih pripadnika „generacije Z“, osim što u Srbiji nose jednu posebnu simboliku. To je prva generacija rođena posle Petog oktobra – prva generacija koja je prvi svoj jauk novorođenčeta ispustila u slobodi, prva generacija budućih naraštaja zbog kojih smo „sve ovo radili“; generacija koja u punoletstvu ipak neće spoznati šta je to istinska demokratija…

Priča o snazi neke generacije uvek nosi taj teret pripisivanja osobina pojedinaca celoj generaciji. Nije li kult mladalačke pobune šezdeset osme iznela generacija koja je tada imala dvadeset i kusur godina, ista ona generacija koja je bila dominantna u društvu u vreme raspada Jugoslavije. A nikada se neće reći da su šezdesetosmaši dozvolili da se u ratu raspadne Jugoslavija, jer nisu to bili isti ljudi, već samo grupa koja je u jednoj generaciji, u jednom trenutku iskočila. Ipak, baš kao šezdesetosmaši koji su svoju revoluciju pokrenuli jer su bili prva generacija rođena posle rata, koja nije bila opterećena partizanskim pričama, prva deca rođena u našoj savremenoj demokratiji nemaju sećanja na devedesete, a u vreme kada se stvaraju asocijacije na to doba imaju predispoziciju isključivo za političku apatiju.

Prvu generaciju postpetooktobarske Srbije čekaju izbori koji im neće ponuditi suštinsku mogućnost izbora – nije li „bojkot“ jedino o čemu se raspravlja – već samo kreiranje atmosfere i asocijacije na vreme pre njihovog rođenja. Umesto da budu prva generacija nove budućnosti, mladi koji sada dobijaju prvi put pravo glasa uleću u vrtlog začaranog kruga u kom se poslednjih decenija vrtimo.

„Generacija rođena 2001. godine jeste prva generacija glasača koja je rođena nakon devedesetih. Ipak, iako ova generacija nije imala u svom iskustvu sve ono što se dešavalo tokom perioda Miloševića, oni su, takođe, pod velikim uticajem tog perioda“, kaže za Nedeljnik Aleksandar Baucal, profesor razvojne psihologije sa Filozofskog fakulteta. „Sve posledice rasturanja društva i normalnosti koje su se dešavale u tako dugom periodu od čitave decenije, i dan-danas su nažalost prisutne kao neka kulturološka radijacija. One i dalje postoje i vrše svoj negativni uticaj na mnoge postmiloševićevske generacije. Pored toga, treba imati u vidu da je generacija rođena 2001. godine i prva tranziciona generacija koja je odrasla u društvu koje je dezorijentisano i bez bazičnih vrednosnih okvira, društvo u kojem je sve moguće i sve može da bude u redu, u kojem se poštovanje drugih i njihovog dostojanstva smatra manom, a učešće u dijalogu smatra sigurnim znakom slabosti. U svakom slučaju uslovi u kojima je odrastala ova generacija jesu bolji u smislu da nisu ‘okusili’ devedesete, ali ne treba potcenjivati teškoće sa kojima se ta generacija suočavala.“

Ceo tekst u novogodišnjem dvobroju koji je u prodaji od četvrtka, 26. decembra, a sve čitaoce očekuje i veliki poklon: prva knjiga iz edicije “Senke nad Balkanom”.

Novogodišnji dvobroj u prodaji je od četvrtka, 26. decembra, a sve čitaoce očekuje i veliki poklon: prva knjiga iz edicije “Senke nad Balkanom”.

O Mustafi Golubiću pisao je jedan od najtiražnijih srpskih pisaca Dejan Stojiljković

Digitalno izdanje Nedeljnika dostupno je na Novinarnici