Šezdesetih godina Felini je postao više od filmskog reditelja. Poput Čarlija Čaplina, Pabla Pikasa ili Bitlsa, bio je veći od svoje umetnosti. U jednom trenutku, nije se više radilo o ovom ili onom filmu, već su se svi njegovi filmovi stopili u jedan veliki gest ispisan po celoj galaksiji. Gledati Felinijev film bilo je isto što i slušati koncert Marije Kalas, gledati predstave Lorensa Olivijea ili ples Rudolfa Nurejeva. Njegovi filmovi su se čak počeli nazivati po njemu – Felinijev Satirikon, Felinijev Kazanova. U filmu, jedino je Alfred Hičkok mogao s tim da se uporedi, ali kod njega se radilo o nečemu drugom – o brendu ili o žanru za sebe. Felini je bio filmski virtuoz.
Felinijevo apsolutno vizuelno majstorstvo počelo je 1963. godine sa filmom Osam i po, u kojem kamera lebdi, pluta i jedri između unutrašnje i spoljašnje stvarnosti, osetljiva na promenljiva raspoloženja i tajne misli Felinijevog alter ega Gvida, koga igra Marčelo Mastrojani. I danas kad gledam delove ovog filma kojima sam se vraćao nebrojeno puta, pitam se: kako je to izveo? Kako je moguće da se i najmanji pokret, gest ili nalet vetra tako savršeno uklapaju u sliku? Kako možemo objasniti da nam svaki snimak deluje uznemirujuće i neizbežno, kao u snu? Kako svaki trenutak može u toj meri obilovati neobjašnjivom čežnjom?
Zvuk je odigrao važnu ulogu u ovoj atmosferi. Felini je bio podjednako kreativan sa zvukom kao i sa slikom. Italijanska kinematografija imala je dugu tradiciju naknadne sinhronizacije još od zahteva Benita Musolinija da uvezeni filmovi moraju biti sinhronizovani na italijanskom. U mnogim italijanskim filmovima, čak i u nekim od najznačajnijih, osećaj bestelesnosti zvuka može vas dezorijentisati. Felini je znao da iskoristi ovu dezorijentaciju kao sredstvo izražavanja. Zvukovi i prizori u njegovim filmovima međusobno se dopunjuju i pojačavaju, tako da se celokupno kinematografsko iskustvo razvija poput muzike, ili poput velikog svitka. Ovih dana smo zaslepljeni najnovijim tehnološkim inovacijama i njihovim efektima. Ali lakše digitalne kamere ili tehnike postprodukcije, poput digitalnog retuširanja ili morphing tehnike, ne prave film umesto tebe – važni su tvoji stvaralački izbori za film u celini. Za najznačajnije umetnike poput Felinija nijedan element nije beznačajan – sve se računa. Siguran sam da bi bio oduševljen korišćenjem superlaganih digitalnih foto-aparata, ali to ne bi uticalo na strogost i preciznost njegovih estetskih izbora.
Ceo tekst Martina Skorsezea objavljen je u novom broju Mond diplomatika, koji se dobija na poklon uz svaki primerak Nedeljnika od četvrtka, 26. avgusta
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
