„Neverovatno retko“ bi trebalo da bude nešto još ređe i čudnije od nečega „veoma neobičnog“. Upravo su te, pažljivo birane, reči šefice britanskog Meta (Metropolitan Police) Kreside Dik lakmus papir besa i nervoze koje je u Velikoj Britaniji izazvao „slučaj Sare Edvard“. Kresida Dik je izjavila da je „neverovatno retko“ da žene u Velikoj Britaniji bivaju kidnapovane na ulici od strane nepoznatih muškaraca i time je, tvrde brojni borci za ljudska prava, sa namerom umanjila femicid koji je u Velikoj Britaniji kao „dobar dan“. I ne samo u Velikoj Britaniji.
Kada je počela pandemija koronavirusa, širom sveta pojavile su se vesti da je znatno skočila stopa porodičnog nasilja, u kom su, kao po nekom ružnom pravilu, žrtve žene. Tokom čitave pandemijske godine vesti se nisu menjale, a žene na istaknutim pozicijama su govorile o tome da bi takvo stanje stvari trebalo da se promeni i ništa više od toga.
Uostalom, 92 odsto, ili 11 od 12 slučajeva ubistva žene, izvrši muškarac kog poznaju, ili njihov (bivši) partner.
Međutim, reakcije na slučaj ubistva koje pripada ovom skupu od „samo osam posto“, za koji je sinonim „neverovatno retko“, ovu su temu ponovo izgurale na naslovne strane, gde ona i pripada, čak i ako niko ne napiše nešto poput: „Pa dobro, što je šetala sama po mraku“.
Šta se zapravo dogodilo?
Sara Edvard je poslednji put viđena trećeg marta, u 21:28, dok je pešačila od Klepama do Brikstona, dobro osvetljenom ulicom, kojom često prolaze pešaci. Nakon toga nije bilo ni traga ni glasa od Edvardove i nisu pomagali ni posteri zalepljeni na svakoj banderi na toj ruti. A onda je uhapšen policijski oficir osumnjičen da ju je kidnapovao i ubio, a njeni ostaci pronađeni su daleko od mesta gde je poslednji put viđena.
Nedugo zatim, Kresida Dik ispalila je rečenicu o tome da su takvi slučajevi vrlo retki i time kao da je dala znak onima koji su jedva čekali da postave neka od pitanja iza kojih, očigledno ne stoji samo .rs. „Da li ga je izazivala? Šta ako je dobrovoljno pristala? Zašto se tuda šetala sama?“ A iza pitanja odmah idu i saveti: šetaj noću u grupama, nemoj da nosiš kratku suknju, nemoj ovo, uradi ono.
Zvuči neverovatno ali postoji jedna konstanta u čitavom svetu, koja god je geografska širina i dužna, kakav god da je društveno-politički kontekst: kada se dogodi neka Sara, uvek i svi pokušavaju da modifikuju ponašanje žrtava, umesto ponašanje onih koji su na te žrtve ustremljeni.
I tako je Sara, uprkos potrebi najbližih da stvar ne bude toliko javna, postala simbol borbe protiv femicida, protiv ubijanja, zlostavljanja, uznemiravanja bilo koje vrste.
Činjenica da je uhapšen glavni osumnjičeni, kao i njegova pomagačica, nemaju veze sa zadovoljenjem pravde, a razlog tome nije samo činjenica da je njegova nadređena izjavom o „neverovatno retkom“ događaju stvar amortizovala. Sada u Velikoj Britaniji, slično kao u slučaju Milene Radulović koji je uzdrmao Srbiju, osvešćeni ljudi govore o tome da je važno da bude prijavljen svaki detalj. Svaka seksualna ucena, svaka poruka lascivnog sadržaja, svaki „dick pic“ koji nisu želele ili erekcija koju je neko namerno očešao o žensku osobu u vozu u 4.25 izjutra. Svaki pokušaj postavljanja žena, devojaka, devojčica na pokretnu traku muških baljezgarija.
To je tema, a ne dužina suknje i položaj obrva.
Tek kada se to promeni, od Brikstona do Beograda, neće biti potrebe da pametnjakovići drže predavanje ženama sa kakvim se odbrambenim predznanjem ide u noćnu šetnju ili u školu glume.
*Tekst je objavljen u aktuelnom Nedeljniku.
Tagovi
