Meni je ovo s bakljadom kao oproštaj i pozdrav Džeju sasvim okej. Ekipa iz kvarta otpozdravlja nekom svom simbolu koji je napustio svet.
Jer ne možeš biti analitičar pop kulture i da ti je sve napolju kul a onda da se gadiš domaćih fenomena. Okej, to može i tako da se gleda. Sigurno je tako u Brazilu, vatromet za nekim slavnim tipom poreklom iz neke mesne zajednice favela koji je napravio nešto pa ga ekipa ispraća.
U Londonu, u Ist Endu, koji je sad hipstersko-migrantski deo grada, naleteo sam pre neku godinu na mural čuvene braće Krej. Oni su bili gospodari Londona, gangsteri o kojima je pevao Morisi, a slikao ih slavni Entoni Bejli baš kao što je slikao Stounse (a kod nas Nebojša Babić ukadrirao Džeja, „koji nije bio opasan poput Kreja“).
Braća Krej su simbol tog white trash istočnog Londona, tih bokserskih klubova, onoga svega što postoji još samo u filmovima Gaja Ričija. I tako su stanovnici Istoka Londona otpozdravili braći vatrometom boja na zidu – muralom.
Tako je to i sa ovim bakljada-vatrometskim ispraćajem Džeja. Čisti popkulturni fenomen. I nisam sreo nikoga ko je nešto tome zamerio.
Ceo tekst Branka Rosića objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 17. decembra
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Svi čitaoci na poklon dobijaju novi broj Mond diplomatika na srpskom
Tagovi
