Kontejner je podrhtavao dok ga je dizalica prebacivala na brod. Kao da pluta u vazduhu, njegovo podrhtavanje nije uspevao da ukroti ni spajder, mehanizam kojim se kontejner pričvršćuje za dizalicu. Loše zatvorena krila kontejnera naglo su se otvorila i iz njega se prosu na hiljade tela. Izgledala su kao lutke. Na zemlji su se pak glave razbijale kao prave lobanje. I bile su lobanje. Iz kontejnera su ispadali muškarci i žene. Mrtvi.
Ovo je početak, prvi pasus knjige zbog koje su jednog petka, u jesen 2006. godine novinari i tužioci u jugozapadnom delu Kampanje dobili na kompjuteru otkucano i lično dostavljeno pismo. Pošiljalac: napolitanska mafija. Tema: pretnja ubistvom 26-godišnjem piscu Robertu Savijanu.
Knjiga „Gomora“ koju je napisao osvetlila je put ka razumevanju napolitanske mafije i pomračila Savijanov život u senci te zloglasne organizacije.
U poslednje vreme Savijano o tome ponovo govori u brojnim intervjuima, objavio je strip, priprema knjigu i mnogo je toga novog, a samo je jedna stvar stara. Opasnost. Jer pretnje napolitanske mafije nikada ne zastarevaju.
Ovo je priča o tome.
Za Napulj kažu da je uvek pod vibracijom. Zidovi oronulih zgrada u starim četvrtima, između kojih se suši veš i klinci pod Maradoninim muralima trče za loptom, pamte. Svaku pucnjavu i radost. Svaki strah i prosvetljenje. Od zvona sa Crkve San Gregorija Armena, do „uzaludnog uzimanja imena Gospoda Boga svoga“. Za Napulj kažu da ima svoj karakterističan smrad. Od toksičnog otpada koji je Kamora zakopala širom grada. Od siromaštva. Od strasti. Za Napulj kažu da nikada ne miruje. Vetar koji fijuče sa mora uvek pokreće jedra – zgrade u naselju Skampija, izgrađene na mestu stare četvrti. Tu dilovanje heroina nikada ne prestaje, a pirane, klinci koji raznose drogu za Kamoru, na motorima male kubikaže, u torbi nose i svoje glave malih godina. Za Napulj kažu da je prelep. Kao život. I strašan. Kao smrt.
Iz tog je grada Roberto Savijano otišao kao talentovani klinac, željan pravde i dokazivanja hrabrosti, a u njega može da se vrati samo u oklopnim vozilima, sa debelom pratnjom i dočekom punim pljuvačke i gađenja, kao najbolji italijanski pisac današnjice.
Između dve slike Roberta Savijana na obali uništenoj bespravnom gradnjom prošlo je 16 godina. Patnje. Straha. Kajanja. Odlučnosti.
Retki intervjui koje Savijano daje posebno su organizovani jer on ne provodi više od dve ili tri noći na istom mestu. Neretko spava i u policijskim stanovima, a na ulazu u zgradu u kojoj boravi je uvek jako obezbeđenje. Gde god da se zaustavi, oko njega je mnoštvo knjiga i manjak svetlosti, jer obično nema prozora. Tako je, kaže, samoutamničen.
U onom pismu koje je pristiglo jeseni 2006. godine, ništa nije skriveno.
Napisano je gde je održan sastanak važnijih ljudi iz Kamore – u kladionici u Kazal di Prinčipeu, Savijanovom rodnom gradu za koji se priča da ima „više dugih cevi nego vilica“ – da je zatraženo da bude „kažnjen“, da su za to angažovana dvojica surovih ubica, da je oružje spremno i da znaju gde mu živi majka i kuda se on kreće. I vreme je najavljeno, pa je tako pisalo da će „biti ubijen kada vode budu mirne“.
„A ako zaćuti, biće pošteđen“.
Bila je to poruka koja mu je pružila direktan izbor.
Izabrao je da ne ćuti. I da vode nikada ne budu mirne. Na skupu protiv mafije govorio je protiv nekih od čelnih ljudi Kamore. Imenom i prezimenom. To mu nikada nije oprošteno.
Kamora je želela da priredi ubistvo slično ubistvu sudije Falkonea iz 1992: da se daleko čuje, da se izdaleka vidi i da se dugo pamti.
Roberto Savijano je želeo da živi.
„A onda sam shvatio da zaštita neće trajati nekoliko dana i da se neće sve brzo završiti“, rekao je u jednom od nedavnih intervjua. „Tada mi je postalo jasno da će put biti dug. Ali nisam bio svestan da će biti toliko dug da ću se svakodnevno pitati da li ovako uopšte vredi živeti.“
Trenutke anksioznosti smenjuju trenuci straha. Tugu smenjuje bes i pitanje – da li bih ovo uradio ponovo?
„Ovog trenutka nisam siguran da bih sve ponovio kada bih mogao da vratim vreme. Svakoga dana se osećam krivim zbog onoga što sam učinio svojoj porodici oduzevši joj dom i spokoj.“
„Gomora“ je potpuno razobličila svu misterioznost koju je napolitanska mafija pokušavala da očuva. Njenu strukturu. I prvu ekipu i rezervni sastav. I tokove novca. I tokove heroina. I tokove krvi.
Ta je knjiga predstavljala stilski savršeno uobličene priče koje su do tada mnogi novinari nakon kucanja na pisaćoj mašini ostavljali u fiokama, kao dokaz sopstvenih mogućnosti na oltaru kukavičluka.
Savijanov stil je vibrirao kao Napulj, bio je živ kao Napulj i smrdeo je kao Napulj.
U njegovoj Italiji nije bilo pjaca načičkanih ljudima koji brzo govore pevljiv jezik, nije bilo mode i spektakularnog dizajna, ni renesansne umetnosti. Samo deca-vojnici, heroin, osveta i smrt. I nije bilo božje promisli, koliko god se likovi Savijanove Italije na boga pozivali. Sa ovog sveta ljudi u Savijanovim rečenicama odlaze udavljeni, odsečenih glava, silovani, rasporeni kao duša grada o kom je pisao.
Jer to je bila Italija kako ju je Savijano doživljavao, odrastajući u Napulju.
Porodica kao iz romantičnog filma, roditelji učitelji i lekari, vedri nedeljni ručkovi i planovi za budućnost. Put do škole kao sumorni akcioni film. Sa 13 godina video je prvo beživotno telo na ulici. Odrastanje sa drugačijim snovima o drugačijoj zemlji – horor.
Savijano je prvi objasnio da Kamora nije više samo reketiranje i šverc cigareta koje stižu iz Crne Gore. Secirao je svaku njihovu aktivnost – prodaju otrovnog otpada, krađu oružja i njegovo sakrivanje u napuštenim kasarnama istočne Evrope, poslove sa latinoameričkim, ali i nigerijskim narko-kartelima, čerupanje fondova Evropske unije za poljoprivredu, pranje novca preko draguljarnica i držanje monopola u delu modne industrije.
U njegovoj Italiji nije bilo pjaca načičkanih ljudima koji brzo govore pevljiv jezik, nije bilo mode i spektakularnog dizajna, ni renesansne umetnosti. Samo deca-vojnici, heroin, osveta i smrt. I nije bilo božje promisli, koliko god se likovi Savijanove Italije na boga pozivali. Sa ovog sveta ljudi u Savijanovim rečenicama odlaze udavljeni, odsečenih glava, silovani, rasporeni kao duša grada o kom je pisao
Od 1979. godine, do objavljivanja knjige Kamora je likvidirala više od 3.600 ljudi, više nego IRA i ETA, više nego Sicilijanci.
Knjiga je u međuvremenu prevedena na više od 50 jezika, prodata u deset miliona primeraka, a dobila je i pet sezona serije sa Ćirom di Marciom, jednim od onih morbidnih negativaca koji postaju dragi.
Tako je Savijano od hronike napravio umetnost, a od svog života rat.
„Osećam da sam u stalnom ratu. Sa Kamorom i sa sobom.“
Umesto da se 16 godina šepuri po promocijama i zapitkuje prolaznike dok razvlači espreso da li im se sviđa njegova nova knjiga, tražeći iznova potvrdu za sve kutke svog ega, Savijano je proveo 16 godina sa tek nekoliko trenutaka slobode.
Stvarnost ga je osudila da živi okružen oružanom stražom.
Jednom su u Njujorku pokušali da mu daju novi identitet. Sve su uredili tako da može da pokuša da otpočne novi život, iz početka. Da živi pod lažnim imenom Dejvida Dejnona i da radi ono što najbolje zna – da piše. Gotovo da je mogao da namiriše taj život daleko od smrada Napulja sa kojim se srodio. Život koji bi mirisao na izduvne gasove žutih taksija na Menhetnu, american espresso sa karamelom u Starbaksu i hladna jutra u kojima inspiracija češće svraća u njegov stan na vrhu nebodera.
A onda je na stepeništu u jednoj zgradi na Menhetnu jedan čovek pogledao direktno u njega i nije skretao pogled. Savijano se samo na trenutak prepao, sve posle toga bila je potpuna otupljenost. Veseli čovek se nasmejao kada se setio koga zapravo vidi: „A da, vi ste onaj italijanski pisac.“
Shvatio je da neće moći da pobegne.
Ni od Kamore, ni od sebe.
Jer je Savijano u stvari baš poput Napulja – ima svoju vibraciju i svoj stil koji je blistav i strašan u isto vreme.
Tako je nastala knjiga „Zero Zero Zero“, o trgovini kokainom. Tako su nastale „Pirane“, knjiga o klincima iz Napulja koji predstavljaju važno oruđe najdubljeg kriminalnog miljea i koji sami žele da preuzmu vodeće uloge, spremni na sve kako bi se dokazali i kako bi zaradili poštovanje.
Kada je izbila pandemija koronavirusa, on je i dalje sa istom glađu pisao o tome kako mafija uništava život običnog čoveka, vlasnika bakalnice, konobe ili rent-a-car firme. Mafija je u trenucima kada je „Gomora“ pisana, činila sedam odsto italijanskog bruto društvenog proizvoda. U kovid uslovima, kada država nije mogla da pripomogne građanima, mafija je bila na svom mestu, spremna da pozajmi novac za opstanak biznisa koji će kasnije prisvojiti.
Prošle su tolike godine, ali se malo toga u stvari promenilo.
Bilo je potrebno mnogo senke da bi se upravo to oslikalo u stripu o životu Roberta Savijana koji je crtao izraelski umetnik Asaf Hanuka. Tama jednog grada i jednog čoveka.
Tama kao u sceni ubistva don Pjetra Savastana koju je kreirao scenarista serije „Gomora“ Leonardo Fasoli. Dok Ćiro di Marcio, nekada verni sluga, čeka svog komandanta, koji ne veruje u demokratiju, već u bič za svoje pse, ispred kapele sa repetiranim pištoljem, u porodilištu se don Pjetrova snaja Azura porađa. Pored nje je Ðenaro. On zna i za smrt svog oca koja će nastupiti i za život svog sina koji se rađa.
I pristaje na to. Zbog moći. Zbog toga što tako stvari funkcionišu i život se rađa iz smrti. To je Napulj i to je Kamora.
A Savijano je svedok i sluga svega što je o Napulju napisao.
Tagovi
