A šta ako je dobro biti zaboravan?

Beba ribe zebrice je samo pola veličine zrna graška. Nedavni pogled u njen providni mozak, međutim, nudi zaključke o daleko većoj misteriji o tome kako se sećamo – i kako zaboravljamo.

U eksperimentu koji je dao uvid u pamćenje i mozak, tim istraživača sa Univerziteta Južne Kalifornije naučio je malo stvorenje da poveže jarku svetlost sa bleskom toplote, temperaturnom promenom na koju je riba reagovala pokušavajući da otpliva. Koristeći posebno dizajnirani mikroskop, tim je zatim snimio slike mozga životinja u trenucima pre i nakon što su naučile da povezuju svetlost i toplotu. To je prvi poznati pogled na to kako se mozak živog kičmenjaka restrukturira dok životinja formira pamćenje.

Na slici objavljenoj uz istraživanje tima, događaj izgleda kao vatromet koji se raspršuje. Frenetično prskanje jarkožutih tačaka predstavlja nove veze stvorene između moždanih ćelija u trenutku kada se pamćenje formira. Ali slika takođe prikazuje drugu, paralelnu silu koja deluje u mozgu životinje dok se te veze stvaraju. Preklapanje sjajnih plavih tačaka ukazuje na sinaptičke veze koje su nestale u isto vreme kada su se formirale nove, kao da komponente ranijih sećanja zebrice prave mesto za dolazak novih.

Ovaj pogled u um zebrice osvetljava jedan od najintrigantnijih novih frontova u potrazi nauke da razume mozak: biologiju zaborava, piše magazin „Tajm“.

Zaboravljanje može biti osnovno stanje mozga. Svakodnevno smo preplavljeni sa toliko informacija da mozak uzvrati i kaže: „Ne mogu da podnesem ovo. Moram da zaboravim što je moguće više nevažnih informacija“

Profesor Ronald L. Dejvis

Zaboravljanje često doživljavamo kao frustraciju – izgubljeni novčanik, ime na vrh jezika. I donedavno, široko rasprostranjena konvencija u neuronauci bila je da je zaborav samo kvar u sistemu pamćenja. Posao mozga je bio da prikuplja i skladišti informacije, a nemogućnost zadržavanja ili vraćanja tih sećanja bila je neuspeh nekog neurološkog ili psihološkog mehanizma. Tokom protekle decenije, međutim, nauka je utvrdila da zaborav nije samo neuspeh sećanja, već i njegova posebna snaga.

„Svi smo bili učeni da je zaborav pasivan slom mehanizama pamćenja“, kaže Skot A. Smol, profesor neurologije i psihijatrije na Univerzitetu Kolumbija i autor knjige „Zaboravljanje: Prednosti nepamćenja“ iz 2021. „Osnovni uvid – eureka nove nauke o zaboravljanju – jeste da su naši neuroni obdareni potpuno odvojenim skupom mehanizama koji su posvećeni aktivnom zaboravljanju.“

Mozak formira memoriju uz pomoć složenog kompleta alata neurotransmitera, proteina i ugljenih hidrata, kao i drugih ćelija, piše Smol; zaboravljanje, takođe, ima sopstveni skup namenskih molekularnih alata koji rade na uklanjanju onoga što više nije relevantno.

Samo postojanje ovih neurobioloških alata ne dokazuje da su korisni; priroda nam je dala i slepo crevo, a mi još uvek pokušavamo da shvatimo šta je njegova poenta. Ali „konstelacija nalaza“ poslednjih godina, kaže Smol, ukazuje na to da je odbacivanje ogromne količine informacija koje mozak prikuplja i kodira neophodna funkcija kognicije – podjednako bitna za opstanak kao i prikupljanje korisnog znanja. A sada kada znamo da ova funkcija uklanjanja postoji, neki istraživači ispituju mogućnost da poremećaji zaboravljanja mogu da pruže uvid u složena psihološka stanja kao što je posttraumatski stresni poremećaj.

Na kraju krajeva, zaborav, kaže Oliver Hart, docent psihologije na Univerzitetu Mekgil, jeste „jedan od osnovnih aspekata memorijskog sistema. Bez zaborava, ništa ne bi funkcionisalo“.

Neuronaučnik Erik Kandel, dobitnik Nobelove nagrade, profesor biohemije i biofizike na Univerzitetu Kolumbija, utvrdio je 1970-ih da su promene u hemijskim signalima između neurona biološka osnova svakog učenja ili stvaranja pamćenja.

Za prolazna kratkoročna sećanja, ta promena je prolazna. Međutim, što se sećanje više ponavlja, to ta promena postaje jača i trajnija. To važi za sve životinje sposobne da uče, otkrio je Kandel, od ljudi do skromne zebrice. („Vežba stvara savršeno“, rekao je Kandel, „čak i kod puževa.“)

Iz evolucione perspektive, svrha pamćenja „nije da nam dozvoli da sednemo i kažemo: ‘Oh, da li se sećaš tog vremena?'“, kaže Šina Džoslin, viša naučnica u dečjoj bolnici i profesorka psihologije i fiziologije na Univerzitetu u Torontu. „U stvari nam pomaže da donesemo odluke.“

Bez zaboravljanja, evolucione prednosti jake memorije postale bi suvišne, objašnjava Oliver Hart. U toku jednog dana, mozak registruje stotine hiljada bitova informacija, neke od njih relevantne, a mnoge potpuno beznačajne: kako su se osećale vaše čarape kada ste ih navukli na noge, boju košulje stranca koji stoji ispred u redu u prodavnici.

„Imali biste beskrajnu količinu beskorisnih stvari koje se stalno nakupljaju“, kaže Hart. „I svaki put kada poželite da razmislite o nečemu – nečemu ključnom za vaš opstanak, kao što je lokacija hrane ili znak da se približava predator – sva ova sećanja bi se pojavila, potpuno besmislena, i otežavala vam da zapravo predvidite šta će biti sledeće.“

Hart je među mnogim naučnicima koji sumnjaju da je ovo uništavanje nebitnog pamćenja jedna od ključnih svrha sna. Dobar noćni san bukvalno proizvodi jasniji um.

Šina Džoslin i njen suprug Pol Frenkland vode laboratoriju za neurobiologiju u Torontu. Frenklandovo istraživanje u bolnici fokusiralo se na vrstu zaborava koji se dešava u hipokampusu kada se dešava novo učenje – odgovarajući dobitak i gubitak neuronskih veza koje je pokazao mozak zebrice.

Frenklandov proboj u zaboravljanju dogodio se dok je proučavao neurogenezu, odnosno formiranje novih moždanih ćelija, kod miševa. Jedan diplomirani student je primetio da što se brže formiraju novi neuroni u hipokampusu životinje, manja je verovatnoća da će se životinja prisećati nekih starijih uspomena. Miševi sa više moždanih ćelija brže su naučili nove lavirinte, ali je takođe veća verovatnoća da će zaboraviti raspored prethodnih lavirinta koje su savladali pre rasta mozga.

Frenkland je teoretisao da je zato ljudima tako teško da se sećaju događaja iz ranog detinjstva, vremena eksponencijalnog neuronskog razvoja. U ovom modelu, zaboravljanje u hipokampusu nije zamena znanja sa nultim zbirom, jedan za jedan, već kao kontinuirano rekonfigurisanje memorije kako bi novije (i verovatno korisnije) informacije bile lakše dostupne. „Svet se menja“, kaže Frenkland, „i zato su novije stvari relevantnije za predviđanje budućnosti nego one daleke.“

Baš kao što moždane ćelije i kola razlikuju dugotrajno i kratkoročno pamćenje, čini se da postoji i razlika između sećanja koja su se raspala izvan mogućnosti pronalaženja i onoga što istraživači nazivaju „prolaznim“ zaboravom – privremene nemogućnosti da se priseti dela naučene informacije.

Studije na voćnim mušicama, posebno u laboratoriji Scripps Research Instituta profesora neuronauke Ronalda L. Dejvisa, identifikovale su dopamin kao ključni faktor sposobnosti kod životinja da uče i zaborave. Prošle godine, laboratorija je otkrila kolo koje oslobađa dopamin u mozgu muva a koje je povezano sa prolaznim zaboravljanjem.

Ako voćne mušice imaju mehanizam koji privremeno potiskuje neka sećanja, logično je da to imaju i ljudi. „Zaboravljanje može biti osnovno stanje mozga. Svakodnevno smo preplavljeni sa toliko informacija da mozak uzvrati i kaže: ‘Ne mogu da podnesem ovo. Moram da zaboravim što je moguće više nevažnih informacija'“, kaže Dejvis. „Mozak je dizajniran da polako briše informacije koje svakodnevno pristižu osim ako ne kaže: Okej, ovo pamćenje je važno. I tako prevazilazi mehanizam zaboravljanja.“

Kako se pojavljuje neuronauka o zaboravljanju, neki istraživači postavljaju pitanje da li mehanizmi koji regulišu zaboravljanje takođe mogu da sadrže dragocene tragove za druge misterije kognitivnog i bihevioralnog zdravlja. U svojoj knjizi, Smol ukazuje na nekoliko ključnih oblasti u kojima bi neuronauka zaborava mogla da ukaže na put ka drugim otkrićima. Jedna oblast interesovanja je autizam. U jednoj studiji iz 2016. godine, kada je protein povezan sa zaboravljanjem bio inhibiran u voćnim mušicama, one koje su modifikovane da sadrže gene povezane sa autizmom pokazale su „nefleksibilnost u ponašanju“ ili poteškoće u usvajanju novih obrazaca ponašanja. Averzija prema suvišnim stimulansima koju neki ljudi sa poremećajem iz autističnog spektra pokazuju, kaže Smol, mogla bi da bude rezultat toga što mozak nije u stanju da se oslobodi nebitnih inputa.

Posttraumatski stresni poremećaj, takođe, može biti rezultat povrede funkcije zaboravljanja. Jedna teorija je da se PTSP razvija kao rezultat prekomernog rasta sinaptičkih veza u amigdali, delu mozga koji stiče i skladišti sećanja na strah, nakon intenzivnog ili ponovljenog izlaganja zastrašujućem stimulusu. Rane studije pokazuju da lekovi koji ubrzavaju gubitak sećanja na strah – pre svega MDMA – mogu biti efikasni u lečenju simptoma ljudi sa PTSP.

Gubitak pamćenja povezan sa Alchajmerovom bolešću i drugim oblicima demencije se kreće daleko od rutinskog zaboravljanja koji se dešava u zdravom mozgu. Ipak, razumevanje sitnih fizičkih procesa koji stoje iza poništavanja pamćenja moglo bi da pomogne istraživačima da shvate više o ovom najbolnijem simptomu bolesti, a možda čak i da pronađu načine da ga uspore ili zaustave.

„Možda treba da razumemo proces zaboravljanja, kako to funkcioniše, zašto je tu, kako bismo pronašli bolji način da ga rešimo ako izmakne kontroli“, kaže Hart.

Nekoliko istraživača intervjuisanih za ovaj rad referenciralo je kratku priču Horhea Luisa Borhesa „Funes the Memorious“ da bi ilustrovalo ulogu zaborava u tome kako se krećemo svetom.

Povreda zadobijena u nesreći pri vožnji ostavlja glavnog junaka priče sa hroničnom nesposobnošću da bilo šta zaboravi. Funes sa lakoćom uči više jezika i može da citira milenijumske nizove istorijskih činjenica – vrste stvari za koje mislimo da bismo radili sa beskonačnim kapacitetom za pamćenje. Ali on je jadan. Funes ne može ništa „da pusti“. Gleda u pejzaž i registruje svaki list na vinovoj lozi, svaku dlaku na ponijevoj grivi. Preplavljuju ga sitne promene i izrazi svaki put kada pogleda lice druge osobe. Sećanja ga ne teše; samo preplavljuju. „Moje je pamćenje, gospodine, kao gomila smeća“, kaže Funes naratoru.

Zaboravljanje nam služi. Isključuje beskorisne informacije da bismo mogli da se fokusiramo na relevantne. Bez toga ne bi izbledeli ni bes, ni bol, ni tuga; ne bi ni osećanja ljubavi i privlačnosti, što onemogućava prelazak iz jednog u drugi odnos. Sećanja nas izgrađuju, a zaborav otklanja višak, oblikujući način na koji vidimo sebe i svoj svet.