Niko se na svoj račun ne sprda tako dobro kao Englezi. Oni su u stanju da od svakog svog poraza, kada prođe dovoljno vremena, naprave dobro zezanje. I može da nastavi da peče i da bude neprijatno, ali će se smejati sebi u lice. Tako su, kada je počela pandemija, a u Srbiji na televiziji – kao i bez pandemije – reprizirane najpopularnije (i najstarije) serije, Englezi pustili reprizu utakmice Engleska-Nemačka, iz polufinala Evropskog prvenstva 1996. godine. Ljudima u martu prošle godine nije bilo do života, pa su Englezi odlučili da se dobro zabave gledaju jedan od događaja zbog kog im takođe nije bilo do života.
Gardijan je, da stvar bude crnja i automatski smešnija, radio LIVE tekstualni prenos, prateći iz minuta u minut šta se događa na Vembliju, kao da nikada ranije te scene nisu videli. Kao da ih nisu kolektivno oplakali. Reprizirali sebi u periodima depresije. Secirali i analizirali u „šta bi bilo kad bi bilo“ scenarijima.
I naravno da je bilo smešno.
Kada danas fudbaleri te dve reprezentacije, iz sumorne reprize, istrče na Vembli, po 13. put u istoriji, Englezi će imati priliku da pokažu u čemu su najbolji.
Ako, recimo, odluče da se opet prave da su najbolji u fudbalu, proći će loše. Proći će onako kako uvek prolaze, podgrevajući onu reč koju svaki pošten čovek koristi kada ne zna šta drugo da kaže – narativ.
Ako se budu pravili pametni, ako budu gordi, puni samopouzdanja, uvereni da su u stanju i da ova utakmica večeras, kako to kaže njihov selektor, „nema baš nikakve veze sa onom od pre 25 godina“, proći će kao bosi po trnju. Kao i 1990. i kao 2010. godine.
Bilo bi dobro da izađu na teren vođeni time da su najbolji na svetu u zezanju na svoj račun.
Pa bi tako bilo super da Geret Sautgejt krene da se sprda sa samim sobom i predstavom koju o sebi gradi (i u koju samo on veruje) – hladnokrvnog Britanca, koji je preboleo i koji ima pakleni plan. Bilo bi dobro da sve što je do sada uradio promeni i time prizna kapitulaciju. Da pokaže od prvog trenutka da mu je stalo i da bi, samo da može, otišao do nemačke klupe i skrckao vilicu Andreasu Kepkeu. Bilo bi najbolje da prizna da se uplašio, da mu se tresu ruke dok vezuje kravatu, da je bradu pustio samo da se ne vidi koliko je crven u licu kada ga uhvati frka i da svojim momcima kaže – samo pobedi, nemam pojma kako, pustite mene, ja nemam pojma samo pobedite.
Super bi bilo i da se čitav stručni štab i Fudbalska asociacija posprdaju na svoj račun, pa u dogovoru ostave na klupi svog kapitena i onog koji bi bio najbolji, samo da može da bude najbolji. Da ostave u prvoj postavi Sterlinga, razume se, jer mora neko i da upropasti dobre prilike, to je tako engleski i tako lepo i smešno autodestruktivno.
I da na kraju bude nerešeno. Recimo da bude 1:1 i da, ako budu imali priliku da pobede u produžetku Saka to lepo promaši i to bi bilo odlično sprdanje na svoj račun.
Da bismo na kraju, kako to engleski humor zapoveda, gledali penale.
I da obavezno Foden šutira u četvrtoj seriji, kao Gaza onomad, ofarban u plavo.
I da šestu seriju, namerno, sprdajući se opet na svoj račun, šutira jedan fudbaler Aston Vile. Recimo Džek Griliš. Da se u tome čitava sprdnja na svoj račun zaokruži.
E po tom neverovatnom scenariju, Engleska bi mogla da pobedi jer bi radila ono što najbolje zna. Organizovala bi dobro zezanje na svoj račun i tu zaista niko ne bi mogao da im parira.
Ako ipak odluče da se prave Englezi, da budu gordi i odbiju svaku pruženu ruku nakon grubljih duela, ako odluče da se opet prave da su najbolji na svetu, ako selektor odluči da se pravi da se nije uneredio od straha i ako kapitensku traku na ruci ponese onaj koji bi bio najbolji samo da može da bude najbolji, lako bi se i Verner mogao pretvoriti u Kuncta.
I mogao bi da bude gol iz ofsajda, koji će čak i VAR prevideti.
Pa će se nastaviti ona čuvena reč – narativ – o tome da su Englezi opet zamalo vratili fudbal kući.
A čak je i ta pesma jedna obična sprdnja na svoj račun.
Zato i jeste super.
(Pogldajte sastave – ipak se prave Englezi)
Tagovi
