A šta da je to bilo vaše dete?: Sećate li se čoveka koji je pucao na roditelje dečaka jer mu je seksualno zlostavljao sina. Dobio je godinu zatvora

Naizgled bezbrižna scena sa jednog novobeogradskog igrališta, na kojem se dečaci igraju, ubrzo se pretvorila u strašno zapomaganje koje je ozdvanjalo među zgradama. Šestogodišnji dečak, sateran u žbunje, bio je „kažnjavan“ jer nije dobro dobacivao, batrgajući se iz sve snage da se oslobodi stiska pet godina starijeg „drugara“. To „kažnjavanje“ nanelo mu povrede koje se dobijaju u seksualnom zlostavljanju.
Oslobođen zahvaljujući komšinici, otrčao je kod roditelja, a strah na njegovom licu, izbezumljenost i nepovezana priča kojom je pokušao da objasni šta se dogodilo, i pre svega krv na njegovim gaćicama, izbezumili su njegovog oca, Zorana Grujića, koji je otrčao da potraži malog zlostavljača, a onda i njegove roditelje. Šta li mu je prolazilo kroz glavu? Može li čovek ostati hladan u tim trenucima?
Iako je ova priča u medije dospela prvo kao vest o ludaku koji je zbog male svađe pucao na roditelje starijeg dečaka, sve što je kasnije Zoran Grujić ispričao medijima učinilo je da javnost promeni mišljenje i jednoglasno stane na njegovu stranu. Pokušavajući da porazgovara sa roditeljima dečaka koji je zlostavljao njegovog sina, samo je nailazio na zid, pa čak i podsmehe drugog roditelja. U ispovesti medijima, rekao je da je „progutao sve što je saznao“ da se dogodilo na igralištu, „i pokušao da sve reši na ljudski način“.
Da li bi većina roditelja, tj. očeva tako reagovala? Zatvorite oči i ponovite scene sa igrališta, do detalja, sve sa urlicima i kricima, sa krvlju na gaćicama, sa time da je dečak imao šest godina, ali ovoga puta zamislite da je – vaše dete? Šta biste uradili u afektu?
„Samo sam želeo da zaštitim svoje šestogodišnje dete i svoju porodicu“, rekao je tada Grujić. „Pogrešio sam što sam reagovao kako jesam, ali voleo bih da vidim kako bi drugi roditelji reagovali da su bili u mojoj situaciji.“
Psihoterapeut dr Zoran Milivojević objašnjava da su u našoj kulturi deca najviša vrednost roditeljima, tako da je ugrožavanje deteta izvor najsnažnijih emocija, afekata. „Zato je situacija u kojoj je malo dete zlostavljano, pa još seksualno, ona situacija u kojoj bi većini očeva u našoj kulturi ‘pao mrak na oči’ tako da bi postupili na sličan način. U tom smislu reakcija oca ugroženog deteta je u našoj kulturi statistički normalna, iako je po svojoj suštini pogrešna. To potvrđuje veliki broj komentara čitalaca i na socijalnim mrežama koji opravdavaju tog oca i naglašavaju da bi oni postupili još drastičnije.“
Milivojević dodaje da je otac pokazao izvestan stepen samokontrole. „Bila bi velika greška da je otac potražio dete koje je počinilo zlostavljanje da bi mu lično ‘pokazao’. U tom slučaju bi se to nužno pretvorilo u konflikt između roditelja, jer je u konfliktu odraslog i deteta, ono po definiciji žrtva. Umesto toga, polazeći od toga da je dete neodgovorno, otac je potražio njegove roditelje kako bi raspravio situaciju.“
Sam Grujić rekao je da ga je posebno iritiralo ponašanje oca tog drugog dečaka, i da je čuo sasvim drugačije od onoga što bi ga umirilo. Tako smo mogli da čitamo da je drugi roditelj rekao nešto otprilike „šta sad, deca se malo igrala“, da će „svi završiti u novinama, pa će mu dete biti obeleženo“, „šta ima veze da li je dečak ili devojčica“, pa i to da je, čak, Grujiću nuđeno hiljadu dinara da sve zaborave, i varijacije na tu temu.
Ono što roditelji u ovakvim situacijama očekuju jeste da drugi roditelji razumeju situaciju, prepoznaju važnost i patnju oštećene strane, izraze saosećanje, da jasno ponašanje svog deteta označe kao pogrešno, da se izvine u njegovo ime i da svoje dete kazne. Time ono što se desilo ne bi bilo izbrisano, ali bi oštećeni otac dobio neku vrstu pravednog zadovoljenja, dodaje naš sagovornik.
„U principu, priznanje greške, prihvatanje odgovornosti i izražavanje krivice, smanjuju agresivnost druge strane. Na taj način se pokazuje oštećenoj strani da se prepoznaju njena osećanja kao važna, da se dele moralne vrednosti i pogled na situaciju.“
Kako umesto toga, prema izjavi oštećenog oca, otac počinioca nije prihvatio odgovornost, već je relativizovao događaj i umanjivao njegov značaj, u pogrešnoj nameri da odbrani svog sina ili sebe kao roditelja i vaspitača, takva „odbrana“ je samo povećala agresivnost oštećenog oca što je dovelo do njegove „tačke pucanja“, navodi dr Milivojević. „Time što je pucao u roditelje deteta počinioca, oštećeni otac je pokazao da njih smatra krivim za postupak njihovog deteta. On je time napravio veliku grešku i obrt u situaciji, tako da je on postao agresor i nasilnik, a ne roditelj koji štiti svoje dete.“
Reakcija roditelja čije dete je bilo nasilno izuzetno je važna i može da pokaže odnose u toj porodici, obrazac ponašanja i vaspitanja, i da oblikuje i kasnije reakcije samog deteta.
Dr Milivojević kaže da mnogi roditelji pogrešno shvataju „bezuslovnu ljubav“ jer ne razlikuju dete od detetovih postupaka i smatraju da ako vole svoje dete, da moraju da opravdavaju svaki njegov postupak. Oni pogrešno veruju da su ako osude postupak odbacili dete, kaže on.
„I tako dobijemo tu situaciju koja je česta i u školama, da kada roditelju ukažu da se dete neprimereno ponaša, da roditelj to doživi kao napad na dete, a zatim i kao napad na sebe. I zato kreće u opravdavanje onoga što je teško opravdati, negira problem ili ga umanjuje, prebacuje odgovornost na nekog drugog, na situaciju i slično. Time se detetu šalje loša poruka da je sve u redu što uradi, tako da ono ne menja svoje problematično ponašanje.“
U ceo slučaj se uključila i Uprava kriminalističke policije, odeljenja za maloletnike jer dečak koji je zlostavljao drugog nije procesuiran jer ima manje od 14 godina.
Dete koje ima povrede od zlostavljanja nije malo da ne bi upamtilo ili znalo da se događalo nešto loše. Psihoterapeut Zoran Milivojević kaže da je povređeno dete sa poverenjem ušlo u igru sa drugim skoro duplo starijim detetom, a zatim je bilo zlostavljano i povređeno. Ono sada može razviti strah prema deci, što se može odraziti na njegove socijalne kontakte.
„Ono može zaključiti da je ono krivo za to što se desilo jer nije na vreme prekinulo tu ‘igru’, tako da može izgubiti poverenje u sebe i svoje zaključivanje.“
Milivojević, međutim, dodaje da su oba deteta žrtve, i da će se prvi sigurno osećati krivim što je zbog njegovog postupka neko pucao u njegove roditelje.

Ovaj tekst objavljen je u okviru projekta „Stop vršnjačkom nasilju: Nijedno dete više ne sme da strada“. Projekat je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.