A šta da koronavirus ubija „samo“ mlade? Šta se dešava kada prihvatite da se ne poštuju drugi?

„Koronavirus ne pogađa samo stare“, stajao je naslov na brojnim portalima, kao vest o iznenađujućoj efikasnosti Covid-19 i kod onih ispod 65 godina, kod zdrave i radne populacije. Nazvan još i „humanim“ virusom ili „boomer remover“ na Tviteru (aludirajući da sa sobom „odnosi“ „samo“ bebi-bum generaciju), virus je postao sporan koliko i naslovi u medijima. U tome su im se nesmotreno priključili i neki doktori koji su govorili da samo stari umiru.

Zbog čega je smrt starih (ili nemoćnih) postala „samo“? Kako je zaključila dr Luis Aronson, profesorka medicine na Univerzitetu Kalifornija u San Francisku, u autorskom tekstu za Njujork tajms, ako virus ne deluje na mlade, onda nije ni mnogo bitan i nema veze da li su preduzete sve neophodne mere. Jer niko ne voli da čuje da je mlada osoba bolesna. Zbog čega je u redu da umiru stariji, pita se ona.

Ili, kako je to Atlantik lepo obrnuo: Šta bi se dogodilo da umiru „samo“ mladi ljudi?

Iznenađenje nas je, svakako, sačekalo iza ugla. Ne samo da deca obolevaju, već su, recimo, dve trećine zaraženih Amerikanaca mlađi od 65 godina, prema podacima Centra za kontrolu bolesti, i da su mlađi odrasli u kritičnim ili ozbiljnim stanjima. U Srbiji najveći broj zaraženih čini radno sposobno stanovništvo.

Naš prosek godina umrlih od Covid-19 je 64,5, ali mortalitet od 40 do 49 godina je veći nego kod onih iznad 80 (17,65 odsto u odnosu na 16,69 odsto u trenutku pisanja teksta). Ti brojevi sigurno imaju drugačiji odnos u poređenju sa, recimo, Kinom, gde je osamdeset odsto zaraženih Kineza iznad 60 godina, a prosečna starost umrlih u Italiji je 81, upravo zbog toga što je Srbija rano izolovala staračke domove i penzionerima zabranila izlazak (što je izazvalo kontroverze, ali je uticalo na brojeve).

Neke zemlje su vrlo ležerno reagovale jer su smatrale da je to stanje prvenstveno smrtonosno po starije ljude, „manje vredne“, oko kojih se ne treba toliko truditi, da parafraziramo direktora Svetske zdravstvene organizacije dr Tedrosa Adhanoma Gebrejesusa.

Kada čujete da neko od 15 godina naziva ovaj virus „boomer remover“, onda se pitate – koliki je to jaz i kakvo je to nehumano društvo stvoreno?

Stvar je u tome što kada prihvatite da se ne poštuju drugi, jednom ćete dospeti na njihovo mesto. Ti stari nisu samo neki penzioneri, već i neki vladari, monarsi, članovi vlada i državnici, biznismeni s najvećim udelom bogatstva na svetu, glumci, muzičari… i ne samo da je opasan po stare, već ugrožava i lično i nacionalno zdravlje.

„Ali većina starih ljudi ne umire. Ne samo da će ’stari’ biti još stariji, već je rizik od smrti za sedamdesetogodišnjeg muškarca u sledećoj godini samo dva odsto, a osamdesetogodišnja žena ima samo četiri odsto šansi da će umreti sledeće godine, prema ekonomisti Džonu Šovenu sa Stenforda“, kako citira dr Aronson. „Komentari poput ’ionako su na zalasku’ nisu više samo kolosalno neosetljivi već i kolosalno netačni.“

„Priča o ovom virusu izgleda ostaje još uvek za stručnjake neobjašnjena do kraja. Čini se kao da se vreme toliko promenilo da ni virusi više nisu isti, mi više nismo isti, naše i ove novije generacije više nisu iste“, kaže za Nedeljnik psihoterapeut Marina Paunović. „Međutim kontekst ovog trenutka sa koronavirusom postavlja jedno jedinstveno pitanje, on nas je objedinio u jednoj jedinoj poruci, da ga se rešimo, spasemo živote i izlečimo ljude. Najpre naše najstarije, pa potom i ostale. Konačno poštovanje! Da li nam je simbolično trebao koronavirus da nas podseti na ovako važne stvari u odnosima? Gde su naši roditelji, stara lica po domovima, napušteni stari, bolesni…?“

Marina Paunović kaže da ne može a da ne usledi pitanje šta nam je Covid-19 sve uneo, između ostalog i povratak starijih stručnjaka i vrednosti:

„Doneo je strah, anksioznost, neznanje, neorganizaciju, suočavanje sa nedostacima, restrikcije, izolacije, čuvanje, higijenu… Ali doneo nam je i podsećanje na neke ljude oko nas, na zaboravljene medicinske nauke, doneo nam je opštu čak i kolektivnu paniku koja nas je okupila oko istog problema, sjedinila oko istog pitanja, vratila nam veru u struku, uverila da oko nas imamo toliko mladih ljudi i stručnjaka koji su nas svojim idejama naterali da ih pogledamo i damo im važnost. Da na trenutak zaboravimo politiku i vratimo iskusne i starije profesionalce koji će voditi te mlade i dobre timove u obavljanju ovako ozbiljnog zadatka.“

Kako su se svi ubrzo našli u istom košu, u srpskim medijima je sve češće moglo mnogo da se čuje o „neodgovornoj deci“, o odraslima koji ne haju za one najugroženije, za druge, za stare pre svega (zašto smo svi zatvoreni ako nama virus neće ništa).

Psihoterapeut Marina Paunović kaže da tu „neodgovornu“ decu koja šetaju, roštiljaju, ponašaju se bahato, pod parolom „neće meni ništa“, jer ja „nisam star“, upravo su naučili stariji takvom ponašanju. „Kao da koronavirus stalno šalje zbunjujuće i paradoksalne poruke. Ubija stare a sad ubija i mlade. Vraća starim vrednostima ili otvara pitanja nove tehnologije, možemo mi i bez kontakta, sve sa mašinom. I sada bismo mogli da dođemo u jedan paradoksalni krug, da nas je korona naterala u izolaciju, vratila nekim starim zaboravljenim odnosima i relacijama, ponašanjima, a onda otvorila prostor ka nečemu ponovo novom u tehnologiji koji opet vraća u izolaciju, u pojedinačno, individualnost, komunikaciju sa tehnologijom a ne međusobnu.“

Opet paradoksalno, komšije su postale solidarnije, neki mladi volonteri bi donosili hranu (starijima), lekove, boravili kod njih, šetali im ljubimce… Neverovatno, dogodilo se neko malo čudo, kako je komunikacija dobila drugačiji tok“, kaže naša sagovornica. Teško da bi iko pomislio da bi ti stari ljudi dovodili u opasnost svoju decu, generacije za koje su gradili ovaj svet. Ipak, kao što je već navedeno, koronavirus je doneo vrlo kontradiktorne stvari.

„Šta je nateralo da se okrenemo jedan drugome? Strah. Panika. Pitanje vrednosti života. Vrednosni postulati kojima smo učeni“, kaže Marina Paunović i na pitanje kako bi se stari ponašali da virus ubija „samo mlade“ odgovara: „Stari bi se isto ponašali. Isto, sklonili bi se da i njih ne ubije. Strah je čudo. Normalan je, svi ga ljudi osećaju. Strah je pre svega odgovornost, ali u ponašanju ljudi čak i sebičluk. Kako je taj doktor pobegao, pa posle rekao da se dogovorio? Njegova etička obaveza je bila da bude tu, a kako ga je strah i u šta odveo. Sve vreme je ovo krug – stari-mladi i stari-mladi, i ova generacija će jednom biti stara, i ona će na agresivan način isto tako osećati da je usamljena i da se mladi prema njoj ponašaju neodgovorno, a zapravo su učestvovali u pravljenju te iste generacije – svi mi odrasli i stari smo odgovorni za to što se danas događa, jer smo na neki način učestvovali u tome. Niko ne treba da pobegne od sopstvene odgovornosti.“

CEO TEKST OBJAVLJEN JE U AKTUELNOM NEDELJNIKU, DIGITALNO IZDANJE DOSTUPNO OVDE: