Redžad Čatić je pre poslednjeg rata bio ugledni sarajevski farmaceut. Njegova stara, porodična kuća koja datira još iz turskih vremena, danas podseća na najlepši orijentalni muzej. Nalazi se na nekih dvadesetak metara od „Višegradske kapije“ na Vratniku. Višegradske – jer kameni slavoluk simboliše istočni ulaz u „Šeher“ iz pravca grada Mehmed-paše Sokolovića. Kada je počeo rat, istorijski spomenik je postao zaklon od kiše granata koje su padale na grad. Kažu – više od trista po danu.
Kada su se onomad doktor Dabić i onaj drugi, čiji lik danas svakodnevno gledamo po beogradskim fasadama, popeli na brda i krenuli odozgore da brane Sarajevo, kao što danas Putin brani Rusiju od Ukrajine, Redžad se sa svojom suprugom Dženanom posvetio zbrinjavanju ranjenih. Napravio je mali medicinski punkt blizu svoje kuće i tu je povređenima pružao prvu pomoć. Tačno pre trideset godina, 18. maja 1992. i ja sam tu slučajno naišao. I upoznao svoje sudbonosne anđele. U stvari – to nije bilo baš klasično upoznavanje. Bio sam u polusvesnom stanju te se ne sećam njihove grimase kada su me ugledali. Naviknuti na užasne povrede sa kojima su se svakodnevno susretali, nisu mi davali prevelike šanse da preživim. Iz glave mi je virio metalni komad granate, a noga je bila izrešetana šrapnelima. Dvadeset tri godine kasnije, zaista smo se sreli i upoznali. Stajali smo tu, na istom mestu. I plakali kao kiša.
„Ivan Lalić, pa ti si Šokac“ – reče zlokobno mladi vojnik vojske Republike Srpske gledajući u moju legitimaciju Međunarodnog Crvenog krsta. Rumenih obraza i masne šubare sa kokardom na čelu, delovao je kao neko ko vežba pikado na mapi Hrvatske, te shvatih da bi bilo bolje da dokažem da nisam Šokac. „Ja Šokac? Pa moj deda-stric je pisao ‘Lelejsku goru’, pa ‘Hajku’, pa ‘Ratnu sreću’ – jesi li ti normalan?“
Esej Ivana Lalića objavljen je u novom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 26. maja
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Svi čitaoci na poklon dobijaju primerak Mond diplomatika na srpskom
Tagovi
Bobby
А што тебе, одговор би требало да буде у ономе зашто су се Др. Дабић и онај са фасада, пентрали на врхове тих планина ? Они нису имали афинитет према планианрењу и алпским дисциплинама, а жеља за чистим ваздухом свакако је могла да их одведе и на много приступачнија места. Вероватно истим мотивом понукан и онај што се (изненада) пробудио из кревета, и како још додају "ничим изазван", па поред 13.000 убијених русхих грађана за 8 годна и преко стотина деце, кренуо да брани Русију од Украјине. Можда тај гелер у глави и није требало вадити ?
Сто123
Нису се они нигде "попели"него су живели ту,ту су им живели ђедови прађедови..... а онда су неки други што су некад Славу славили помислили да све може бити њихово.