Kada dvojica braće u Srbiji dele njivu koja im je ostala u nasledstvo, ne može sve glatko da prođe, a kamoli kada se dogovaraju ko će naslediti krunu. Može nekom, i nije daleko od razumnog, delovati da su se prinčevi Petar i Filip, sinovi prestolonaslednika Aleksandra, u Sevilji prošle nedelje dogovorili ko neće biti srpski kralj – ili što bi nekada davno, kada se porodica vraćala u zemlju, kraljević Tomislav bratancu Aleksandru rekao na opasku da ovaj hoće da mu otme krunu: kako da ti uzmem nešto što nemamo ni ti ja?
Ali odricanje od naslednog prava princa Petra, najstarijeg sina prestolonaslednikovog – nije beznačajno, makar u onoj meri u kojoj su nam protekli izbori pokazali su čak dve monarhističke grupacije ušle u parlament – da ništa u vezi s Karađorđevićima ipak ne može biti beznačajno, a posebno nešto što nosi tako zvučan naziv – abdikacija.
Možda su ovakvi događaji neophodni da se dinastija bez krune i bez ustavno ili na bilo koji način zakonski regulisanog statusa održi u životu, jer da bi jedna dinastija postojala jedan od neophodnih uslova – nije to nigde zapisano, naravno, ali istorija nas tome uči – jeste da postoje različite struje u dinastiji.
Ceo tekst objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 5. maja
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
