Priča Bože Maljkovića i Splita, priča je o neočekivanoj ljubavi i trajanju. Maljković je zavoleo maslinovo ulje, dalmatinsku pesmu, Olivera, briškulu i trešetu, balote a Splićani su voleli njegovu ekipu.
Zbog toga je rat koji je izbio početkom devedestih za njega još strašniji, rekao je u intervjuu za Index.hr.
„Aca Nikolić je predosetio da će doći do krvi. Sećam se da sam mu govorio pred polazak u Split: ‘Profo, nemojte me sad i vi.’ On bi samo rekao: ‘Nemate pojma, ja sam to osetio na svojoj koži i osećam da se nešto opako sprema.’ I nažalost, bio je u pravu“, kaže Maljković.
On je naglasio da je znao kako je bilo ljudima u Hrvatskoj, ali i da su ljudi u Srbiji na svojoj koži okusili „miris krvi i smrti“.
„Amerikanci žele da ubiju Miloševića. Pa, ubij ga, nema nikakvih problema, ali ne moraš zato bombardovati celu jednu zemlju i ubijati decu, žene, starce. Kad su studenti u Srbiji rušili Miloševića, prvi sam im poslao podršku. Od četiri naslova prvaka Europe koje sam osvojio, jedan sam poklonio njima. Mrzeo sam Miloševića i njegovu politiku. Pred sto hiljadu ljudi se pročitao moj telegram podrške studentima. Od tog sam trenutka bio zabranjen na RTS-u. Kad je profesor Nikolić umro, ja sam držao govor. Kiša je padala, govor je bio odličan, koliko može biti u takvim okolnostima, a tri hiljade ljudi je bilo na sahrani. Bio sam u crnom odelu, a snimali su me samo do glave. Glavu nisu. Godinama je to trajalo, ta cenzura“, istakao je predsednik Olimpijskog komiteta Srbije.
Dok je razgovarao sa okupljenima u amfiteatru Medicinskog fakulteta u Splitu, on je naglasio i šta je moglo da spase Jugoslaviju.
„Da su državu vodili ljudi iz košarke, iz svih republika – Nebojša Popović, Radomir Šaper, Boris Kristančič, Uglješa Uzelac, Vasil Tupurkovski – do rata sigurno ne bi došlo“, zaključio je Maljković.
Tagovi
vera
lepe su te medalje ali recnik i ideje su blago receno pacerske
Mile
haha, "da su državu vodili ljudi iz košarke..." - jel on to ozbiljno rekao?