Austrijski filmski festival ove godine održava se u Beogradu, Novom Sadu i Nišu od 22. do 27. septembra, u Kulturnim centrima ovih gradova. Publika će tokom nekoliko dana festivala moći da pogleda sedam dugometražnih igranih ostvarenja iz austrijske savremene produkcije, uz radionicu i tribine u pratećem programu.
Organizator ovog festivala je Austrijski kulturni forum, a tim povodom razgovaramo sa direktorom ove institucije, Adrijanom Fajksom.
Prošle godine je program Austrijskog filmskog festivala selektovala Staša Bajac, a ove godine je u toj ulozi Aleksandar S. Janković. Za razliku od mnogih drugih filmskih festivala, odlučili ste se da imate nove selektore svake godine – zašto ste se opredelili za taj koncept i šta vam on donosi?
Savremena austrijska kinematografija je veoma raznovrsna i sadrži izuzetno dobre drame, ali takođe i crne komedije, trilere, horore, naučno-fantastične i eksperimentalne filmove. Ova činjenica nam dopušta da festival bude više od “best of” izbora iz prošlogodišnje produkcije, sa pravim kustoskim izborom za svaku godinu, što publici takođe daje novu perspektivu. Od esencijalnog značaja je i da ovu selekciju vode srpski profesionalci iz sveta filma, jer nam je važno da uvažimo lokalnu publiku.
Kako ste se odlučili za profesora FDU, Aleksandra S. Jankovića?
Profesor Janković ima izuzetno znanje o filmskoj istoriji, ali još važnija je njegova strast prema savremenom filmskom stvaralaštvu. Verujem da se njegov entuzijazam za različite pristupe, stilove i svetove ogleda u ovogodišnjoj selekciji Austrijskog filmskog festivala. Podjednako značajno je to što je pomogao da se organizuju masterklasovi s našim festivalskim gostima, Ludvigom Vustom i Monikom Vili, na Fakultetu dramskih umetnosti. Ova interakcija austrijskih filmskih stvaralaca sa sledećom generacijom srpskih profesionalaca daje nemerljiv doprinos našem glavnom programu.
Pomenuli ste dvoje festivalskih gostiju, koji imaju dosta različite karijere. Sa jedne strane je Ludvig Vust koji sebe naziva “odmetnikom”, i koji funkcioniše van uobičajenih sistema filmske industrije. Šta nam to govori o austrijskoj filmskoj sceni činjenica da ovakav eksperimentalni reditelj može da bude i svojevrstan predstavnik vaše zemlje na referentnom festivalu austrijskog filma?
Ludvig Vust zaista jeste neko sa neobičnim pristupom filmu i produkciji, jer radi sa minimalnom opremom i budžetom. Sa druge strane, ako on i jeste autsajder, svakako je veoma uspešan jer je osvojio nagradu za najbolju fotografiju na Diagonale festivalu 2021. godine, a redovan je i festivalima kakvi su Karlovi Vari ili Berlinale. Na otvaranju jeste neobičan film, snimljen u potpunosti “skrivenom kamerom” što je donekle riskantno, ali voljni smo da prihvatimo taj rizik uzevši u obzir jednostavnost i snagu ovog filma. Radujem se Vustovoj interakciji sa srpskom publikom.
Montažerka Monika Vili je, pak, neko ko radi sa prestižnim i nagrađivanim autorima, nedavno je u Veneciji prikazan i film “Tar” sa Kejt Blanšet na kome je ona takođe radila. Koliko je važno za vas predstavljanje i ovakvih filmskih delatnika/ca koji su veoma cenjeni i priznati unutar struke, ali nisu možda toliko poznati široj javnosti?
Monika Vili je jedna od ključnih figura za uspeh novije austrijske kinematografije, budući da je montirala pregršt nagrađivanih filmova različitih žanrova, kao što su Hanekeova “Bela traka” ili “Ljubav”. Takođe radi i sa internacionalnim rediteljima. Na mnogo načina, ona je velika zvezda i ponosni smo što dolazi na festival i što će biti prisutna u Beogradu, Novom Sadu i Nišu.
Film je uvek zajednički poduhvat, u kome su zaista reditelji i autori najvidljiviji, ali daleko od toga da su oni jedini kreativni ljudi u poslu. Karijera Monike Vili, njen kontinuirani uspeh i renome u svetu filma je savršeni primer. Siguran sam da će ona inspirisati mnoge gledaoce, autore fillmova i montažere.
Kako biste ocenili državnu podršku filmu u Austriji, u poređenju recimo sa drugim EU zemljama, i kako ocenjujete efekte te podrške?
Austrija je bila jedan od glavnih centara filma u ranom dvadesetom veku. Prošle godine smo na festivalu prikazali retrospektivu doprinosa ženskih autora tokom tog ključnog perioda. Nakon nekoliko teških decenija u pogledu međunarodne vidljivosti i finansiranja, poslednjih 20 godina donelo je neverovatan kreativni talas kako već etabliranih, tako i mlađih autora, što je išlo uporedo sa sve boljim festivalima, većim brojem koprodukcija i osnivanjem Austrijske filmske nagrade. Veoma kompleksan sistem javnog finansiranja filmskog sektora sigurno bi mogao biti i malo jednostavniji, ali slični problem postoje i u većini drugih zemalja.
Kakva je vaša vizija Austrijskog filmskog festivala u Srbiji za naredne godine, gde vidite mogućnost za napredak?
Austrijski filmski festival trebalo bi da bude prozor u austrijski filmski svet, ili preciznije – tri prozora. Jedan za publiku, od filmskih zaluđenika do čitavih porodica, koji smo otvorili prošlogodišnjim prvim izdanjem. Zatim jedan za studente filma, prema kojima se ove godine otvaramo masterklasovima. I konačno, još jedan za industriju, za koji se nadam da ćemo omogućiti sledeće godine programskim segmentom za producente i filmske komisije.
Takođe je od velikog značaja da ne budemo prisutni samo u Beogradu, već i u čitavoj Srbiji, zbog čega ponovo posećujemo Novi Sad i Niš, a u planu je još nekoliko gradova u budućnosti. Veoma sam zahvalan Kulturnim centrima Beograda, Novog Sada i Niša, kao i austrijskim kompanijama, što su nas podržali ove godine. Radujem se zajedničkom radu na razvoju festivala, kako bismo ga učinili jednim od vrhunaca jesenje kulturne ponude u Srbiji.
Tagovi
