Čekali smo da se predomisli ili da prođe onaj treći dan po pismu, za koji se vezuju neke velike stvari, u pričama koje su iz bazilike Begonja dopirale do dečaka koji pred njom trče oko lopte. Nije Aric Aduriz pred njom odrastao, ali je njen više nego mnogi koji su baš u njoj kršteni, odeveni u crveno-belo. Neće se međutim dogoditi jedna tako velika stvar, ni trećeg, ni četvrtog, ni bilo kog drugog dana. Adurizu se nikada nisu događale velike stvari, iako je on lično, na očigled iznenađenog naroda Baskije koji se krstio od šoka, više puta vaskrsao.
Postoje takve veze između ljudi, mesta i događaja u kojima bi jedna promenjena nit promenila sudbinu svih aktera i u takvim slučajevima kada govorimo o čoveku, govorimo o svim ljudima, kada govorimo o ulici, govorimo o čitavom gradu, a kada govorimo o Bilbau, sanjamo Atletik i vidimo Aduriza, odbačenog dečaka nekog drugog grada. Svih gradova.
San Sebastijan i njegov vetar, bili su igralište za malog Arica koji je od ranog detinjstva vozio bicikl kroz planine, jahao talase i takmičio se u kros-kantriju. Taj vižljasti avanturista kao da je sprovodio pripreme za životnu avanturu koja će ga sačekati u budućnosti.
Ipak, dok je na plaži La Konča sa drugarima igrao fudbal, jedino on nije trčao za loptom razmišljajući o budućnosti. I tako je tokom igre, na pola koraka, ostao sam. Njegovi prijatelji, braća Alonso, Ćabi i Mikel, postali su deo akademije Real Sosijedada, a Arteta, da Mikel (nema komšiluka u Baskiji iz kog nije u svet istrčao jedan veliki fudbaler) preselio se u Barselonu.
Ostali su Aric i lopta, sami i ničiji. Put ih je odveo u drugu ligu gde je mladi napadač svoju najbolju utakmicu odigrao na najvažnijem mestu – na Lezami.
U centru Atletika, arhi neprijatelja svih stanovnika San Sebastijana, osim Aduriza. Kada je sa koferima, posle te predstave koju je na terenu priredio, kročio u grad čiji ivičnjaci navijaju vatrenije za Atletik od prosečnog hipstera u skupom sedištu širom Evrope za svoj klub, on se nije osećao kao stranac.
Ali i to se brzo promenilo.
Posle dve godine u crveno-belom morao je da se seli. Nije dobio priliku iako je na trenutak poverovao da je to konačno njegova šansa.
Lutao je nižim rangovima takmičenja na tom kružnom putu do San Mamesa gde je ponovo ušao sa istim koferima i istim nadama. I odakle je posle nekog vremena ponovo morao da se preseli jer je bilo važnijih i boljih (naravno da nije bilo).
Njegovo novo lutanje i novi kružni put ponovo su imali istu završnu stanicu – Bilbao.
Tada je već izgubio nadu i razmišljao o tome da su talasi i šumarci San Sebastijana bili jedini njegov domaći teren, a onda je stigla jedna mala šansa za pravu devetku i vernog vojnika u vremenu lažnih devetki i lažnih heroja.
Aduriz je tu šansu prepoznao jer nije teško prepoznati ono što tražite celog života i zajahao ju je kao što je, dok je bio klinac, jahao one najmanje talase koje niko neće jer se ne slikaju dobro sa obale.
Do svog 30. rođendana Aduriz je postigao 101 gol u karijeri.
Od tada do pre dva dana, bio je strelac 184 puta.
Oni koji su organizovali masovne proteste kada je klub drugi put odlučio da se oprosti od njega, dobili su svog novog heroja. Ali pravog.
Kako je to opisao legendarni igrač Atletika Ečeberija: „Bilbao je grad vrednih ljudi koji možda ne znaju baš svi pravilo šta je ofsajd ali svi znaju kada igra Atletik i znaju da prepoznaju nekog svog. Da prepoznaju dobrog čoveka“.
Prepoznat je čovek koji neće proturiti loptu kroz noge osmorici igrača, nema trocifren broj tetovaža i frizuru sa dvocifrenim koeficijentom inteligencije. Ali niko u La ligi, ima tome možda i decenija, nije tako gradio i čuvao loptu, kao jedinu priliku, nije tako radio prljav posao za tim (on će reći da nema čistijeg posla) i niko nije toliko puta bio na pravom mestu u pravo vreme, potpuno suprotno životnim navikama.
Oni koji vole klub čija nepisana pravila nalažu da nijedan igrač ne može biti rođen van Baskije, zavoleli su ga više od svih, izvikanih majstora.
Jer priča o Aricu je priča o Atletiku i o njihovom gradu.
Rekli su im da je njihov model glup, a oni za 119 godina imaju 0 igrača koji nisu iz Baskije, nikada nisu ispali iz lige i treći su po broju trofeja u istoriji španskog fudbala.
Rekli su mu da nije dovoljno dobar, posle su mu rekli da je mator, a danas pričaju da je otišao u prevremenu penziju sa 39 godina.
Danas ispred bazilike Begonja dečaci kada čuju priču o vaskrsenju kažu jedan drugom da je to sigurno priča o Aricu, o dečaku koji je imao samo jednu životnu šansu posle koje na terenu nije promašio nijednu.
Da postane istinski heroj. Sam i ne baš sasvim ničiji.
Tagovi
