Vrelo je bilo fudbalsko leto 1986… Argentina je u Meksiku po drugi put postala šampion sveta, Maradona je Englezima “prodao” Božiju ruku i onaj neponovljivi slalom; Geri Lineker i Mark Hjuz potpisali su za Barselonu uz strašnu pompu; Steaua je napravila nezapamćeni bum pobedivši upravo Katalonce u finalu Kupa šampiona, a nešto kasnije Aleks Ferguson preuzeo Mančester junajted.
Tih dana u bivšoj Jugoslaviji sve je trebalo da bude u znaku XIII Kongresa Saveza komunista i čuvenih mera štednje jugoslovenske “gvozdene lejdi” Milke Planinc. Kupovna moć prosečnog građanina vratila se u ’68, za litar ulja i kilogram šećera čekalo se u redovima, pila se cigura, cikorija – ona biljka lepih plavih cvetova – jer je kafa bila privilegija retkih, vozilo se po sistemu “par-nepar”… Vladala je do tada nezapamćena nestašica goriva. U takvom ambijentu fudbalski šampionat Jugoslavije ušao je u najzanimljiviju završnicu ikada. Trebalo je da bude spektakl, a sve se pretvorilo u istorijsku lakrdiju kasnije nazvanu afera “Šajber”, koja će kao ništa do tada uzdrmati sve strukture socijalističkog društva na ovim prostorima.
Dosad najobuhvatniji tekst o aferi „Šajber“ napisao je Predrag Dučić, novinar Mozzart Sporta, a mi ga prenosimo u celosti
Slavko Šajber bio je predsednik Fudbalskog saveza Jugoslavije, političar i uspešan sportski radnik. Pre nego što je došao na funkciju prvog čoveka FSJ slovio je za jednog od ključnih ljudi u stvaranju velike i moćne Cibone. Klubu je promenio ime 1978. (zvao se Lokomotiva), okupio sve najmoćnije zagrebačke firme onog doba i udario temelje za dve kontinentalne titule Cibosa.
Šajber je, navodno, došao u Beograd kao sposoban rukovodilac kako bi radio na profesionalizaciji fudbala, iskorenjavanju neregularnosti i raznih mešetara, sa sporednim ciljem da kod vlasti izdejstvuje dozvolu za angažovanje stranaca. Umesto svega toga ostaće etiketiran samo kao deo mafijaškog fudbalskog miljea o kojem se po čaršiji sve glasnije moglo čuti tih godina. Pričalo se da je Šajbera lično Stane Dolanc savetovao da ne ulazi u to vrzino guvno, ali ovaj nije želeo da odustane…
Slavko Šajber poništio je čitavo poslednje kolo Prve lige Jugoslavije u sezoni 1985/86 zbog osnovanih sumnji za nameštanje. Po prvobitnim rezultatima Partizan je zahvaljujući boljoj gol razlici postao šampion ispred Crvene zvezde, međutim, nisu bile sporne samo utakmice beogradskih večitih rivala, već skoro sve ostale koje su o nečemu odlučivale. FSJ je naredio da se celo kolo ponovi, ali pošto crno-beli nisu želeli da ponovo izađu na teren izgubili su titulu. Prvaci su tako postali crveno-beli, a svi klubovi za koje se sumnjalo da su umešani u nameštanje kažnjeni su sa po minus šest bodova u narednom prvenstvu. Ali ni tu nije bio kraj. Pošto su se u čitavu priču umešali Sud udruženog rada i Ustavni sud, poništivši sve odluke fudbalskih vlasti, nastao je potpuni haos, koji će se preneri i na narednu sezonu.
Gotovo tri decenije prošle su od najvećeg skandala u istoriji jugoslavenskog fudbala, a sećanja nisu izbledela. Priče o “šajberici” ili “Šajberovom kolu”, kako se često naziva odluka FSJ i dalje izazivaju kontroverze. Ko je profitirao, ko je oštećen? Da li je bilo ko u čitavoj priči bio pošten? Ni otvoreno priznanje jednog od glavnih protagonista Velibora Džarovskog posle dosta godina nije doprinelo razjašnjavanju čitavog slučaja…
“Šajber me je tada optužio da sam namestio 17 utakmica Prve i Druge lige! To nije tačno! Namestio sam 18″.
Godinama nakon te sezone o aferi “Šajber” razglabaće se ponajviše u Beogradu. Zvezdaši ni dan danas ne mogu da prežale titulu oduzetu (i vraćenu Partizanu) sudskim putem, a crno-beli su išli i korak dalje.
“Da nije bilo Slavka Šajbera i poništavanja zaslužene titule Partizan bi igrao u Kupu šampiona dve godine uzastopno. Usled uticaja raznih lobija, tamo je otišla najpre Zvezda, a narednog leta Vardar. Da smo se na njihovom mestu našli mi, kao što je trebalo, verovatno bi više kvalitetnijih igrača dolazilo u Humsku, nego u Zvezdu. Objektivno, možda bismo umesto njih pre osvojili titulu prvaka Evrope”, izjavio je svojevremeno jedan od vodećih ljudi kluba iz Humske u ono vreme Žarko Zečević.
“Ne pričam slučajno, ni napamet. Partizan je u periodu od dve i po decenije četiri puta stvarao velike ekipe. Najpre sa Milkom Đurovskim, Vučićevićem, Vokrijem… Osvojili smo dve titule, da smo dodali još dva, tri igrača verovatno bismo došli u poziciju Zvezde. Bio je i Siniša Mihajlović u planu, ali najbliži Partizanu u to vreme bio je Darko Pančev. Sa makedonskim napadačem smo napravili aranžman, hteo je još samo da mu dostavimo bankarske garancije. Kada su one izostale umešala se Zvezda i…”
Pa da se podsetimo kako je izgledalo to poslednje kolo šampionata Jugoslavije u sezoni 1985/86…
Bila je subota, 14. jun. Partizan i Crvena zvezda imali su isti broj bodova, ali su crno-beli prvi na tabeli jer su imali za jedan bolju gol-razliku. Oči 20 miliona jugoslovena uprte su ka stadionu Koševo gde Sarajevo dočekuje Zvezdu, odnosno ka Humskoj, gde će Partizan ugostiti Željezničar. A danima pre te odlučujuće subote u fudbalskim krugovima širom zemlje otvoreno se govori o onome što će se dogoditi. Sve je mirisalo na besramnu režiju. U hotelu “Evropa”, nadomak Baščaršije, noć uoči utakmice Sarajevo – Zvezda, sudije večeraju zajedno sa novinarima i predstavnicima dva kluba…
– Na koga tipujete da će biti šampion, direktno je upitao glavni arbitar Goce Popev izveštača Tempa Stevana Zeca nakon što su na televiziji odgledali mundijalsku utakmicu Danska – SR Nemačka iz Meksika.
– Onaj ko kasnije počne utakmicu, nije okolišao Zec. – Dovoljno je zakasniti pet do deset minuta i sve je rešeno.
– Što se tiče mog meča, a vidićete i sami sutra, počeće i završiti se tačno u minut, kategoričan je bio Popev.
Jutarnja štampa preplavljena je izjavama trenera Sarajlija Boška Antića. Sarajevo je i dalje aktuelni šampion, a po gradu se danima govorka kako će im Zvezda do vrha napuniti mrežu, odnosno kako će Željezničar proći kao bos po trnju u Beogradu. Željezničar koji je sezonu ranije stigao do polufinala Kupa UEFA i u svojim redovima ima asove poput Baždarevića, Šabanadžovića, Samardžije, Čapljića, Radmila Mihajlovića…
“Pa nismo ni mi ni Željo bokserski džak za trening Zvezde i Partizana! Niti smo njihove filijale! Pobedom ćemo pokazati da su sve te priče obične laži”, oštar je bio u izjavama Antić.
A onda je na red došlo 90 minuta odluke!
I Crvena zvezda i Partizan imali su keca u rukavu, s tim što manevar crveno-belih nije upalio. Sudija Popev zaista je održao obećanje dato prethodne noći u hotelu “Evropa”. To će se kasnije pokazati ključnim trikom u celom tom cirkusu. Naime, golman Beograđana Živan Ljukovčan igrao je poslednji meč pred odlazak u Fenerbahče i bio je pripremljen prigodan oproštaj koji je trebalo što više da se otegne uručivanjem poklona i buketa cveća, ali Goce Popev znao je za jadac. Nije dozvolio ništa od planirane “ceremonije” i utakmica na Koševu počela je u minut, kako je i predviđeno. U 17.00!
U Beogradu pak, potpuno druga priča. Od crno-belog dresa opraštaju se Živković (odlazi u Benfiku) i Varga (Lijež), ali za razliku od Popeva sudija Beriša Šinasi dozvolio je dobro izrežiranu predstavu po istom onom nerealizovanom scenariju iz Sarajeva. U jednom trenutku sve se toliko otelo kontroli da je Šinasi morao sam da juri fotoreportere i isteruje ih sa terena. Sve to potrajalo je dobrih petnaestak minuta.
Meč u Humskoj još nije ni počeo, a Zvezda je vodila sa 2:0 golovima Milka Đurovskog. Kada je Milan Janković pogodio za 0:3 na Koševu, u Beogradu se igrao tek 17-18. minut i još nije bilo golova. Partizan je poveo pogotkom Živkovića u 26. minutu, da bi dok su crveno-beli bili u svlačionici na poluvremenu, uspeo da dostigne potrebnih 3:0. U strelce su se u 40. i 42. minutu upisali Smajić i Varga. Više nije postojao pošteni navijač u zemlji koji nije shvatio o čemu se radi, ili bar posumnjao…
Napadač Želja Radmilo Mihajlović iziritiran ponašanjem pojedinih svojih saigrača postigao je gol iz inata posle solo prodora. Šinasi ga je poništio…
Prvi čovek Fudbalskog saveza Jugoslavije najuren je iz fudbala nedugo posle afere koja je uzdrmala državu. Vest je je odjeknula kao bomba: Šajber uhapšen u Beču jer je pokušao da proda zlatne dukate nelegalno prenete preko granice
“Šta ti je, čoveče?! Kakav ofsajd”, prepričavao je dijalog na samom terenu golgeter Sarajlija u serijalu ‘Fudbal, nogomet i još ponešto’. “Pa zar ti ne znaš? ‘Ajde beži, isteraće te”, odgvorio je Mihajloviću navodno Beriša Šinasi.
“Bio sam revoltiran i rešen da ovim igračima koji su znali za to pokvarim plan. Na poluvremenu sam bacio dres rešen da ne igram dalje“, prisećao se kasnije Radmilo Mihajlović.
Crvena zvezda je poslednji, četvrti gol na utakmici u Sarajevu postigla u 49. minutu. Ponovo je strelac bio Đurovski. Kada je meč na Koševu završen i crno-beli su povisili na 4:0 preko Milinka Pantića. Iako je do kraja ostalo još 15 minuta rezultat se nije menjao. Nije ni bilo potrebe. Šampionsko slavlje u Humskoj moglo je da počne…
U Sarajevu sumorna slika. Domaćini posramljeni, gosti izigrani – ili bolje reći nadigrani van terena od strane večitog rivala. Novinari su uzalud oštrili pera. Boška Antića niko danima nije mogao da pronađe. A trebalo je da odgovori na neka pitanja: Kako to da branilac titule koji kod kuće nije doživeo nijedan poraz u sezoni “pogine bez opaljenog metka”, bez stvorene šanse i ozbiljne akcije na polovini Zvezde? Kako to da je Sarajevo bilo najbliže golu kada je Elzner napravio glupost pred svojim golom? Kako to da je Živan Ljukovčan ostao neocenjen u jednom od najvećih derbija jugoslovenskog fudbala? I o čemu je to Antić pričao po novinama na dan utakmice?
Oko sat vremena posle meča na Koševu, u autobusu koji treba da preveze ekspediciju Crvene zvezde do Butmira, grobnu tišinu prekida Žare Đurović:
“Prvenstvo je izgubljeno u Nikšiću! Imali smo rezultat, igru, titulu… Sami smo krivi”.
Raspravu među igračima na kratko je prekinuo Bora Kostić. Milko se poslednji dogegao do autobusa poput prebijene mačke i ponovo raspalio vatru:
– Baš me briga, ja ću sledeće sezone da igram u Kupu šampiona.
– Čisto sumnjam, odgovara mu defanzivac Slavko Radovanović. – Ti imaš još tri utakmice suspenzije od UEFA, a Partizan će da ispadne u prvom kolu.
Uveliko se tih dana govorkalo da je Đurovski dogovorio transfer u Humsku. Ispostavilo se da je tako i bilo – u Zvezdu je kao zamena istog leta stigao Piksi Stojković. Poslednji meč u crveno-belom dresu Milko je ipak odigrao maksimalno pošteno. Pomenutom novinaru Tempa otkrio je da ga je te subote mnogo više od gubitka titule razočarao prijatelj:
“Verovao sam Baždareviću! Drugovi smo i zaista sam mislio da ne ide sa Željom u Beograd zato što pre vojske želi da se okupa još jednom u Dubrovniku. A danas sam ga video u Sarajevu. To nije pošteno”.
Mehmed Baždarević bio je u to vreme prvi igrač kluba sa Grbavice. Sezonu ranije proglašen je fudbalera godine u Jugoslaviji, a biće izabran za najboljeg i u narednoj godini.
Ljagu na jugoslavenski fudbal tog leta nisu bacili samo Zvezda, Partizan, Željezničar i Sarajevo. Još deset klubova učestvovalo je u nameštaljkama. Dinamo Ćire Blaževića ponizio je već prežaljenu Vojvodinu u Novom Sadu sa 7:1. Zagrepčani su “nabijali” gol-razliku jer im je bila potrebna za plasman u Kup UEFA, ali pošto su Čelik i Rijeka “rutinski” odigrali 1:1 (odgovaralo i jednima i drugima, Zeničanima za opstanak, a Riječanima za Evropu), s te strane nisu prošli. Nisu Modri mogli ni preko Hajduka, koji je dobio vinkovački Dinamo sa 5:3. E sad, zašto su gosti morali da daju tri gola na Poljudu? Odgovor jednostavan: Davoru Čopu trebalo je što više pogodaka u borbi sa Milošem Bursaćem iz Sutjeske za titulu prvog strelca lige. Golgeter tima iz Vinkovaca dao je naravno sva tri gola, pobedio Bursaća sa 22:20 i obezbedio sebi transfer u Empoli.
I u crnogorskom derbiju između Budućnosti i Sutjeske bilo je taman onako kako odgovara i jednima i drugima – 5:5. Tako visok rezultat garantovao im je opstanak zbog povoljnije gol razlike u odnosu na rivale. Možda i najveće iznenađenje dogodilo se u Mostaru gde je osvajač Kupa Maršala Tita Velež i trećeplasirani tim prvenstva izgubio od OFK Beograda – 2:3. Romantičari ipak nisu uspeli da opstanu, pošto im je nedostajalo “tričavih” pet golova. Jedina dva poštena susreta odigrali su Osijek – Sloboda i Priština – Vardar. Pitate se zbog čega? Pa nikome ništa nije trebalo.
I dok se na stadionu JNA slavila deseta titula Partizana Slavko Šajber pripremao se da donese radikalnu odluku. Konačno, šest dana kasnije (20. jun), iz FSJ-a je saopšteno: “Sve sumnjive utakmice poslednjeg kola biće ponovljene, a klubovi za koje postoje indicije da su se bavali nečasnim radnjama startovaće u narednom prvenstvu sa minus šest bodova”. Svi osim Partizana i zagrebačkog Dinama prihvatili su Šajberovu zapoved.
Na sednici Fudbalskog saveza crno-bele su predstavljali Žarko Zečević, general Zdravko Lončar i agent SDB-a Špiro Sinovčić. Lončar i Sinovčić su najglasniji, demonstrativno napuštaju sastanak najavljujući sudski spor i krivičnu prijavu protiv prvog čoveka FSJ, uz obrazloženje da se “ne mogu vući takvi potezi i uznemiravati javnost u vreme Kongresa partije“.
Šajber se nije uplašio. Ostao je pri svojoj odluci i Dinamu i Partizanu pripretio izbacivanjem iz lige ukoliko ne budu želeli da ponove svoje utakmice. Zagrepčani su se ubrzo povinovali, ali uprava Partizana ostala je dosledna: “Ako budemo ponovo igrali to bi značilo da priznajemo učestvovanje u nameštanju”.
Zvezda je u ponovljenom meču poražena u Sarajevu 1:2. Fudbaleri Željezničara istrčali su na teren u Humskoj, ali ne i crno-beli. Tog dana po prvi put sa tribina stadiona JNA začulo se skandiranje: “Ne damo titulu, ne damo titulu”! Fudbalski savez Jugoslavije registrovao je meč u Beogradu rezultatom 3:0 u korist gostiju, tako da je titula otišla na Marakanu zbog bolje gol razlike, ovoga puta za jedan u korist kluba iz Ljutice Bogdana. I opet privremeno.
Pokazalo se da pretnje čelnika Partizana nisu bile samo protokolarne. Klub iz Humske ipak nije bio izbačen iz lige kako se najavljivalo i započeo je narednu sezonu sa minus šest bodova. Dok je prvenstvo odmicalo sudski spor je trajao. Šampion za 1987. postao je skopski Vardar (Pančev, Najdoski, Kanatlarovski, Goračinov, Čeda Janevski…) sa bodom više od crno-belih. Poput Crvene zvezde sezonu pre, makedonski klub dobio je šansu da zaigra u Kupu šampiona, što će posebno zaboleti navijače Partizana kada čuju odluku Suda:
Jedina dva poštena susreta odigrali su Osijek – Sloboda i Priština – Vardar. Pitate se zbog čega? Pa nikome ništa nije trebalo
“Dokaza za nameštanje nema, poništavaju se sve odluke Fudbalskog saveza Jugoslavije”.
To je podrazumevalo da se ukida i odluka o oduzimanju bodova, tako da su crno-beli postali zvanično šampioni za obe sporne sezone. Partizan je tako vratio 10, a dekretom mu je dodeljena 11. titula.
U prvoj sezoni u kojoj je oštećen za neigranje u Kupu šampiona Partizan je eliminisan u prvom kolu Kupa UEFA od Borusije iz Menhengladbaha. Naredne je usledila najveća bruka u istoriji kluba protiv Fljamurtarija, takođe u prvoj rundi najmasovnijeg evropskog takmičenja. Vardar se nije proslavio u svom jedinom učešću u eliti, deklasiran je od Porta u dvomeču sa 0:6. Zvezda je dogurala najdalje tih godina, pošto je ispala u četvrtfinalu Kupa šampiona od madridskog Reala.
Prvi čovek Fudbalskog saveza Jugoslavije najuren je iz fudbala nedugo posle afere koja je uzdrmala državu. Vest je je odjeknula kao bomba: Šajber uhapšen u Beču jer je pokušao da proda zlatne dukate nelegalno prenete preko granice. Čovek kome je sav pošteni svet u Jugi isprva stiskao ruku i podržavao ga u nameri da protera mafiju iz fudbala, potpuno je skrajnut iz političkog i društvenog života uopšte. Pojedine fudbalske struje plasirale su priču o nameštaljki u vidu osvete za ono što je pokušao da uradi, ali više nije bilo nazad. Hrvati su, opet, na Šajberovo delanje, ali dosta godina kasnije, gledali kao na isterivanje pravde i odgovor srpskoj dominaciji. Na direktno pitanje hrvatskih kolega da li je imao osećaj da u Beogradu zastupata “hrvatsku stvar” govorio je:
“Nipošto. Pre nekoliko godina posetio me tadašnji glavni urednik Sportskih novosti Darko Tironi i zatražio intervju uz obrazloženje da sam kaznivši Zvezdu i Partizan bio prvi Hrvat koji je Srbima opalio šamar na javnoj sceni. Upitao sam ga: ‘A što je onda s Dinamom i Rijekom koje sam takođe kaznio?’. Ja nisam kažnjavao Srbe nego lopove, a među njima je bilo i Hrvata. Da se razumemo, znao sam da je Beograd centar moći i da su Srbi u mnogo čemu uzurpirali svoja prava. Zato sam pristao da preuzmem funkciju predsednika FSJ. Želeo sam da prekinem tu hegemoniju i da uvedem malo reda. Ali to nije imalo nikakve veze s nečijom nacionalnošću. Uvek sam imao puno sjajnih prijatelja koji su bili Srbi i puno neprijatelja među zločestim Hrvatima”.
Slavko Šajber preminuo je posle duge bolesti 2003. godine u Zagrebu. Planirao je da napiše memoare, ali to nikada nije uradio.
U zasenku i dalje neprevaziđenog fudbalskog skandala te 1986. ostali su veliki rezultati jugoslovenskih sportista. Rukometaši su u Švajcarskoj postali šampioni planete, šabačka Metaloplastika odbranila titulu prva Evrope. Srpska prestonica, doduše, doživela je poraz u trci za Olimpijske igre ’92 od Barselone. Preminuo je Branko Pešić, a za njim i Mika Antić. Ljuba Magaš ubijen je u Frankfurtu. Srbi su počeli masovno iseljavanje sa Kosova, a Mejdeni su posle duge pauze po treći put svirali u Beogradu…
Ponajbolje od svega, ipak, pamtićemo aferu “Šajber”. I nikada nećemo saznati celu istinu.
Tagovi
