Lopta je putovala čitavu jednu večnost, sve dok se u svom letu nije izjednačila sa Suncem koje je polako tonulo u san. Onda se u strmoglavom padu, brzinom svetlosti, stuštila ispred jednog od šesnaesteraca na stadionu Sveti Nikola u Bariju. Iskusni rumunski defanzivac Joan Andone napravio je retku grešku tog poslepodneva pustivši loptu da se odbije od zemlje pre nego što će krenuti da je izbije dalje od svog gola. Sekund kasnije, Andone se prevrće po zemlji, ne znajući šta ga je snašlo, dok se lopta kreće ka svojoj krajnjoj destinaciji. Golman Silviu Lung ne stiže da izgovori jednu od mnogih vlaških kletvi, a igrač sa brojem devet na leđima se već nalazi kod korner zastavice. Jedna ruka na stomaku, druga podignuta uvis. Sitan vez i osmeh sjajniji od svih dijamanata koje su iskopali u Mobilongu – a iskopali su ih mnogo. Oni koji su propustili ples, nisu morali dugo da čekaju. Deset minuta kasnije, huk navijača – omiljena pesma svakog napadača – ponovo se čuo, a Rože Mila ponovo je izveo ples u čije su korake stali sva tuga i radost čitavog kontinenta. Podijum je bila Italija, godina 1990, a prvenstvo Svetsko.
Predvođena čovekom koji se na nagovor predsednika zemlje vratio iz penzije, pristajući da u igru ulazi sa klupe, reprezentacija Kameruna zabeležila je te godine najveći uspeh jedne afričke selekcije na Mundijalima, plasiravši se u četvrtfinale. Tada 38-godišnji Mila postao je simbol afričkog uspeha na najvećoj svetskoj fudbalskoj smorti, pokazavši da timovi sa tog kontinenta u budućnosti neće samo ispunjavati kontinentalnu kvotu, već će se ozbiljnije uključiti u borbu za najviši plasman.
Još dva puta od tada su se afričke selekcije domogle četvrtfinala, ali je prolaz među četiri najbolje ekipe za sada ostao samo san, a za njegovo ostvarenje biće potrebno promeniti mnogo toga. Istini za volju, kvalitet fudbala u Africi, a naročito u njenom severnom delu, nikada nije bio na višem nivou, uprkos stalnom gubitku najtalentovanijih igrača u čijim se pasošima ne nalaze boje zastave pod kojom su rođeni. Međutim, to je situacija sa kojom su u Africi navikli da se nose duže od jednog veka, otkako se prva lopta zakotrljala peskom.
A tu loptu su, kao i većini drugih slučajeva, doneli kolonizatori polovinom 19. veka. Nije bilo potrebno da prođe mnogo suša pre nego što je fudbal postao popularan u Africi, s obzirom na to da je sve što je potrebno za igru bila jedna lopta – često je korišćeno bilo šta što može da se šutne a da ne izazove povredu – i četiri kamena. Na kontinentu koji i dalje oskudeva u vodi, hrani i osnovnoj zdravstvenoj zaštiti, to je bilo dovoljno za sreću.
Jednom kada su usaglašena osnovna pravila igre, ona je stekla uslove za organizaciju – prvo na nacionalnom, a kasnije i na međunarodnom nivou. Taj trend nije zaobišao ni Afriku, iako je tamo tekao nešto sporije. Prvi klubovi osnovani su u Egiptu – blizina Evrope odigrala je glavnu ulogu – već 1882. godine, ali se na osnivanje Afričke fudbalske konfederacije čekalo sve do 1957. godine. U nešto više od 70 godina koje su stale između ta dva događaja, fudbal u Africi se razvijao linearno, spuštajući se na jug. Bilo je potrebno mnogo vremena pre nego što je većina zemalja uspela da oformi svoje nacionalne saveze, pre svega zbog čestih plemenskih, ali i ratova sa kolonijalnim silama tokom kojih su mirnodopski periodi bili retkost.
Imajući to u vidu, ne iznenađuje činjenica da afričke zemlje, sa izuzetkom Egipta, nisu učestvovale na Mundijalima sve do sedamdeseth godina prošlog veka. Međutim, nije delovalo da će to biti slučaj, kada se tadašnja Kraljevina Egipat našla na drugom Svetskom prvenstvu 1934. godine u Italiji. Uprkos tome što su zauzeli tek 13. mesto na turniru na kom je učestvovalo 16 selekcija, samo učešće predstavljalo je veliki uspeh, naročito ako se ima u vidu da je sledeće učešće neke afričke selekcije zabeleženo tek 1970. godine u Meksiku. Tada je Maroko konačno probio barijeru, s obzirom na to da više nijedno Svetsko prvenstvo nije odigrano bez afričke selekcije, čiji je broj bio u konstantnom porastu.
No, uprkos stabilizaciji tamošnje federacije i nacionalnih saveza, jedini značaj afričkih timova u tim godinama ogledao se u egzotici kojom su prvu rundu takmičenja – barijera koja nije mogla tek tako da nestane – činili zanimljivijom.
Tako je bilo i za reprezentacijom nekadašnjeg Zaira, koja je 1974. godine postala prva supsaharska država koja se našla na Svetskom prvenstvu. Tadašnji ozloglašeni diktator Mobutu Sase Seko godinama je ulagao velika sredstva u nacionalni tim, što mu se isplatilo osvajanjem Kupa afričkih nacija i plasmanom na Mundijal. Sekova očekivanja bila su velika, naročito nakon što je svim igračima poklonio po automobil i kuću zbog kvalifikacionog uspeha, ali je prvi meč sa Škotima ukazao na više nego očiglednu razliku u kvalitetu. Prema rečima jednog defanzivaca Mvepua Ilunge, fudbaleri Zaira su nakon tog poraza obavešteni da neće dobiti obećane premije, zbog čega su odlučili da odbiju da se pojave na sledećem meču protiv Jugoslavije koji je ušao u anale Mundijala. Naterani da izađu na teren – Seko je pozvao kapitena reprezentacije Raula Kidumua i zahtevao da se pojave na meču – fudbaleri koje je predvodio jugoslovenski stručnjak Blagoje Vidinić odigrali su jednu od najgorih utakmica u istoriji Svetskih prvenstava, izgubivši sa 9:0.
Ilunga je u intervjuu 2002. godine izjavio da su ih pripadnici predsednikove garde nakon meča zaključali u hotelsku sobu i saopštili im da se neće vratiti kući ukoliko izgube od Brazila sa četiri gola razlike. Na poluvremenu su gubili sa 1:0 i bili na dobrom putu da ostvare zacrtani cilj, ali se situacija značajno promenila u nastavku. Prema Kidumuovim rečima, Vidinić se zajedno sa golmanom reprezentacije Kazadijem nagodio sa Brazilcima kojima je bila potrebna pobeda od tri gola razlike kako bi se kvalifikovali u narednu rundu. Krajni rezultat – 3:0. Vuk sit i sve ovce na broju. Vidinić se sa igračima nije ni vraćao u Zair, već je direktnim letom otišao u Jugoslaviju. Igrače je na aerodromu u rodnoj zemlji sačekao prazan kamion koji ih je odvezao u predsedničku palatu. Tamo je cupkao besni Seko, koji im je očitao lekciju i kao kaznu im zabranio da napuštaju zemlju, usled čega su nekima propali inostrani transferi. Nakon neuspeha, Seko je izgubio interesovanje za fudbal i njegovo strateško korišćenje u cilju pridobijanja podrške naroda. Scena koja će zauvek obeležiti tu generaciju desila se upravo na meču sa Brazilom kada je Ilunga, dok se Rivelinjo nameštao da izvede slobodnjak istrčao iz živog zida i ispucao loptu iz sve snage, što je reporter BBC Džon Motson opisao kao “bizaran momenat afričke nevinosti”.
“Bio sam dobro upoznat sa pravilima. Uradio sam to kao čin protesta, u nadi da ću biti isključen”, rekao je Ilunga nakon mnogo godina.
Novi istorijski uspeh selekcija sa Crnog kontinenta napravio je Maroko 1986, kada je po prvi put obezbeđen prolaz u drugu fazu takmičenja, što je bio uvod za plesni šou koji je usledio četiri godine kasnije.
Da je u pitanju generacija koja će konačno pokazati da i afričke ekipe mogu da se nose sa najboljim reprezentacijama na svetu bilo je vidljivo već u prvom kolu Svetskog prvenstva u Italiji. Uprkos tome što je meč završila sa dva igrača manje, selekcija Kameruna uspela je da savlada Argentinu, tada važećeg šampiona sveta, predvođenog Dijegom Armandom Maradonom. Trijumfom protiv Rumunije obezbeđen je plasman u narednu fazu, tako da ubedljiv poraz od SSSR-a nije previše uticao na raspoloženje Kamerunaca. U osmini finala čekala ih je Kolumbija Karlosa Valderame koja je imala velike ambicije pre početka turnira. Utakmica je otišla u produžetke gde je Mila, ponovo ušavši sa klupe, ponovo postigao dva gola i ponovo dva puta zaplesao oko korner zastavice. Istorijski plasman u četvrtfinale i duel sa Englezima. Sedam minuta delilo je Kamerun do polufinala, ali je Lineker imao drugačije planove. Dva gola iz penala za krah kamerunskih snova, ali i nastavak maštanja o nekim novim generacijama čiji će ples biti koreografija nekog polufinala ili finala.
Međutim, formiranje selekcija koje bi mogle da dostignu i nadiđu taj uspeh već tada je bio prilično težak posao. Najtalentovaniji igrači su još pre nego što sazru dovoljno da mogu sami da odlaze na treninge napuštali Afriku kako bi se fudbalski opismenili u Evropi. Nekolicina je svoje nove reprezentacije vodila do velikih uspeha, dok su retki oni koji nisu zaboravili svoje poreklo i čiji je pasoš ostao nepromenjen. Kao što je to bio slučaj i sa prirodnim bogatstvima afričkih zemalja, među kojima se izdvaja drago kamenje, fudbalski dijamanti su u svom sirovom obliku takođe „utovarani“ u avione i brodove čija se krajnja destinacija nalazila na drugoj strani Sredozemnog mora, gde su kasnije brušeni pod lupom evropskih stručnjaka.
U takvim okolnostima, bilo je pravo čudo kada bi neka afrička zemlja uspela da čitavu jednu generaciju talentovanih igrača zadrži pod svojom zastavom i nakon ulaska „fudbal za odrasle“. U tome je uspeo Senegal, koji je na Mundijalu 2002. godine dostigao legendarne Kamerunce i domogao se četvrtfinala.
Ponovo je nakon prve utakmice moglo da se nasluti nešto veliko. Senegal, bivša francuska kolonija, savladao je važećeg svetskog šampiona – pravilnosti u fudbalu nisu slučajne – Francusku minimalnim rezultatom. Igrao se 30. minut kada je tada još uvek trezveni El Hađi Dijuf protutnjao po levoj strani i zavrnuo loptu na peterac, gde ju je sačekao i iz dugog pokušaja u mrežu ubacio prerano preminuli Papa Buba Diop. Ponovo trk do korner zastavice i ponovo ples kom su se ovoga puta pridružili i ostali saigrači – nova pobeda za čitavu Afriku. Usledili su remiji sa Danskom i Urugvajem koji su bili dovoljni za prolaz dalje i meč sa Šveđanima. Ponovo produžeci i ponovo dva gola istog čoveka, ovoga puta Henrija Kamare, za novo četvrtfinale, ovoga puta sa Turskom i novi san o polufinalu. Avaj, ponovo produžeci – ishod nepovoljan. Gol Ilhana za 1:0 i novi krah afričkih snova. Na treću priliku se ipak kraće čekalo.
Shodno decenijskim planovima FIFA prema kojima bi fudbal trebalo popularizovati u svakom kutku planete – zarad što veće finansijske dobiti naravno – početkom milenijuma odlučeno je da Mundijal 2010. godine bude odigran na afričkom tlu. Maroko, Egipat i Južna Afrika su se kandidovali, a 2004. doneta je odluka da se šampionat održi na samom jugu kontinenta. Uprkos nadanju čelnika FIFA, turnir nije bio previše isplativ – kada se u obzir uzme finansijski aspekt – iako je ostao upamćen kao jedan od najzanimljivijih. Rekordnih šest afričkih selekcija našlo se nameđu 32 najbolje reprezentacije što je dodatno povećalo izglede za potencijalni odlazak u polufinale. Počelo je baš onako kako su se svi nadali – greškom Meksikanaca i kontranapadom iz udžbenika koji je savršenim udarcem završio Sifive Šabalala – kasnije dovođen u vezu sa potencijalnim transferom u Partizan. Dok se ionako nesnosni zvuk vuvuzela podizao za još koji decibel, ponovo je usledio trk do korner zastvice, ples i osmeh sjajniji od svih dijamanata ikada izvađenih u Južnoj Africi – a, znate već, izvađeno ih je mnogo.
“Gol za Južnu Afriku. Gol za čitavu Afriku”, urlao je u mikrofon Piter Druri dok su Šabalala i njegovi saigrači u uglu terena proslavljali prvi gol postignut na prvenstvu – prvenstvu na kom će se jedna afrička selekcija naći na jedanaest metara daleko od odlaska među četiri najbolje ekipe. To međutim nije bila ekipa domaćina, već Gana koju je sa klupe predvodio Milovan Rajevac.
U veoma kvalitetnom timu “Crnih zvezda”, jedna se naročito isticala. Sve oči bile su uprte u Kevina Prinsa Boatenga koji je bez ikakve sumnje bio najkvalitetniji igrač te generacije, ali mu je šou na tom prvenstvu ukrao – što je u Boatengovom slučaju jako teško – Asamoa Đan.
Upravo su Đanovi golovi sa penala bili dovoljni da se izbori plasman u drugu fazu takmičenja. Prvo je tadašnji napadač Rena bio siguran i doneo pobedu protiv Srbije, da bi remi sa Australijom bio dovoljan da se minimalan poraz od Nemačke u poslednjem kolu ne odrazi na ambicije izabranika Milovana Rajevca. U osmini finala, shodno dotadašnjoj tradiciji, Gana je nakon produžetaka – ponovo golom Đana – uspela da savlada SAD i ponovi uspehe Kameruna i Senegala. U četvtfinalu ih je čekao Urugvaj, a meč koji su ove dve reprezentacije odigrale ostaće upamćen kao jedan od najzanimljivijih u istoriji Mundijala, a za to se pobrinuo Luiz Suarez. Pred kraj drugog produžetka, nakon jednog prekida, lopta je došla do napadača Dominika Adije koji je glavom odmah uputio ka mreži Urugvajaca. Muslera je već bio savladan, ali Suarez koji se nalazio na gol-liniji nije. Svojom verzijom “Božje ruke” odbranio je udarac i pružio svojoj ekipi drugu šansu, koju u slučaju postignutog gola ne bi imali. Isključen je i isped ulaza u tunel nervozno iščekivao udarac čoveka koji je u dotadašnjem toku turnira bio nepogrešiv. Međutim, između Gane i polufinala isprečila se prečka koju je Đan pogodio, poslavši utakmicu u penal seriju, gde je sve ukazivalo na pobedu Urugvaja. Tako se i desilo. Na taj način je prokockana najveća šansa neke od afričkih selekcija da se pređe četvrtfinalnu barijeru i možda ode i neki korak dalje.
Prethodna dva prvenstva nisu donela značajan rezultat afričkih selekcija, što bi moglo da se promeni u Kataru. Najveću šansu za istorijsko dostignuće imaće Senegal, šampion Afrike, kome je i žreb bio poprilično naklonjen, smestivši ga u grupu A sa Holandijom, Katarom i Ekvadorom. Potencijalno iznenađenje mogla bi ponovo da bude Gana, koja će imati priliku da se osveti Urugvaju za bolan poraz od pre 12 godina.
Ono što može da raduje, jeste činjenica da se na čelu svih pet reprezentacija nalaze domaći selektori, što je u prošlosti retko bio slučaj. Međutim, većih sistemskih promena nije bilo, pa tako i kvalitet fudbala u Africi veoma sporo raste. Nebrušeni dijamanti i dalje prilično rano napuštaju kontinent u potrazi sa uspehom, dok čitave nacije čekaju da se opredele za koju će reprezentaciju igrati. Sve dok se to ne promeni, upesi afričkih selekcija biće periodični.
Ipak, uma nešto i u ljubavi, plesu i osmehu – sjajnijem od svih dijamanata koji se kriju u afričkom tlu.
Tagovi
