Ovaj tekst mora početi sa jednom konstatacijom koja je, nažalost, toliko očita i jasna da je na samoj ivici trivijalnosti, ali koja međutim ima toliku eksplanatornu snagu u razjašnjavanju turobne političke stvarnosti u ovom društvu da nikako ne može da ne bude u samom centru razmatranja. Za političko zdravlje jednog društva bitno je da ima jaku i efikasnu vlast, ali je isto toliko značajno da ima snažnu i vitalnu opoziciju. Društvo bez opozicije je kao tiganj bez drške, ono je u neugodnoj situaciji jednog subjekta odlučivanja koji je lišen alternativa.
Zna se: upravljanje u sistemu bez alternativa ne može a da ne vodi u velike štete i gubitke, a često i u teške socijalne lomove. Opozicija je u Srbiji toliko marginalizovana i tako obesnažena da se doista može govoriti da smo se survali u jednopartijski sistem i da je prava politička alternativa ovde i danas prestala da postoji. Za izostanak alternative u izborima i drugim političkim procesima najčešće se okrivljuje vlast, za šta se lako iznalazi obilje dobrih razloga. Ne poričući istinitost i uverljivost te dijagnoze, ovde će biti učinjen pokušaj da se učini korak dalje i odgovori na pitanje uzroka ovog nemilog obrta: kako je i zašto vlast uspela da satre opoziciju do stepena na kome se bez većeg rizika može govoriti o njenom faktičkom nepostojanju?
Razlozi faktičkog iščezavanja opozicije u Srbiji strukturne su prirode i sežu do u duboke temelje našeg ne samo političkog nego i najšireg društvenog sistema, osobito njegovog ekonomskog segmenta. U Srbiji je tradicionalno država bila najmoćniji pa time i potencijalno najopasniji deo društva. Poluvekovno iskustvo socijalističkog „razvoja“ dalje je produbilo i silno ojačalo tu etatističku deformaciju društvene zajednice. Ta upadljiva i dalekosežno značajna karakteristika nije mogla da ne ostavi traga, u stvari da se u mnogim sastavnicama reprodukuje, i u potonjem političkom razvitku koji je trebalo da bude demokratski.
Ceo tekst objavljen je u novom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 18. juna
Čitaoce očekuju dva velika poklona: peta knjiga iz edicije „Velike biografije“ i Mond diplomatik na srpskom jeziku
Digitalno izdanje dostupno je na Nstore.rs
Tagovi
Bobby
"Poluvekovno iskustvo socijalističkog “razvoja” dalje je produbilo i silno ojačalo tu etatističku deformaciju društvene zajednice." По мени, недовољно образложено. Нисмо само ми имали полувековно "искуство" социјалистичког "развоја". Имали су их и многи други, неки чак и дуже. Па се опет у неким таквим државама појављују и Вучић, и Путин, а у неким Зузана Чалупова. Свакако да је друштво деформисано комунистичком владавином, али зашто се у Србији, уместо признатог неурохирурга, успешног човека, особе са резултатима, изабере особа која не досеже ни до колена претходно поменутој, особа за коју се знало да ће бити паразит и паразитира и од када је отишао са власти, а рецимо у Словачкој може да се у истој конкуренцији изабере Зузана Чалупова, активиста заштите животне средине ? То јесте један од показатеља деформације система вредности у друштву, али зашто се то стално понавља ? Са једне стране, она би могла да буде изузетак који потврђује правило, али ипак има, ако не истих, онда свакако слични примери такве врсте. Рећи да у Словачкој није било полувековног искуства социјалистичког "развоја", тешко. Тема свакако за много шири (научни) аудиторијум, чиме се свакако не спори ауторитет професора, већ само наглашава да из разлога потребе да се у ову тему укључе и они који летаргично броје овоземаљске дане, уљуљкани у самообожавању, не спознајући ово као битан проблем друштва, а ту пре свега мислим на САНУ, која није отишла даље од личног мишљења госп. Костића о Косову. Када ће они те своје мозгове да почну да користе, ако не сада ? Јер агонија опозиције, је и агонија друштва, у целини, ма колико се то онима на власти увек чинило да није тако, а што им је увек и било (скривени) циљ А то се мора решити системски, јер страначки, или партијски, једноставно није могуће. Нико на власти једноставно неће "пуцати себи у ногу", без обзира што то и данас обећавају они који су сада у опозицији, убеђујући народ у то. Резултат је увек исти, а времена више нема, да би се у Србији смењивао аутократа, за аутократом, а смењивала се само лица. Систем мора на поправку, и то темељну.